О кореографији

Кореографија Под ноћ пођох на воду – Ђурђевдан у Вучитрну

Уочи Ђурђевдана  се бере  кукурек, врба  и мирисно  цвеће.  Кукуреком и врбом  се ките улазна врата на кући и на свим другим објектима у дворишту, на штали, тору, амбару. Одлази се на извор по воду, па се у ту воду потапа мирисаво цвеће и у њој оставља црвено јаје преко ноћи. Ујутру се том водом умивају девојке, јер се веровало да ће тако бити здраве и румене. Удате жене, пак, прескачу суд са том водом да би биле плодније. У току тога дана девојке плету венце и ките окућницу. Мушкарци рано ујутру копривом жаре децу да би она била здрава.

За кореографију из Вучитрна изабране су песме и игре Под ноћ пођох на воду, Ђурђево лето пролето, Два билбила, Пуштено оро, Стојково коло, Катаринче девојче и Паприкаш.

Карактеристика игара  из Вучитрна je да дeвојке  играју одвојено  од мушкараца и то уз песму, а да музика прати само игру мушкараца. Посебно важна игра девојака je Пуштено оро, јер су се у њему девојке надигравале и тако скретале на себе пажњу момака.

Особеност ових игара је и то, да се играчи не држе за руке, ретко се држе за рамена, а најчешће се држе за марамице или су руке пуштене.

Данас  у Вучитрну готово да нема Срба. Преостали насељавају села као што је Гојбуља, а српска општина је премештена у Прилужје, које је некада било месна заједница. Ту данас живи око 5000 Срба који стамено чувају своју баштину и 2013. године су саградили цркву посвећену Преображењу Господњем.

Истраживања материје за ову кореографију су дуго трајала, од 2003. све до 2006. године, када је она завршена. Било је тешко истражити музику и игру, а најтеже је било реконструисати народне ношње, које су у овом делу централног  Косова сасвим изобичајене.  Из тог разлога је сарадња  са Етнографским музејом у Београду и кустосом г-ђом Мирјаном Менковић и Музејом у Приштини са привременим седиштем у Београду, на челу са г-ђом Мином Дармановић била од непроцењиве вредности. Њихово велико залагање да се ношње реконструишу у радионици КУД-а дала је резултате.

За конципирање  кореографије  смо  користили  текстове  Стевана  Мокрањца,  Милоја Милојевића, сестара Данице  и Љубице Јанковић и Миодрага Васиљевића. Посебну захвалност дугујемо породици Зарковић родом из Гојбуље, старим Вучитрнцима, г-дину Раду Трифуновићу и г-ђи Љиљи Чукарић са Факултета за физичку културу која је казивала обичајни део примењен у кореографији. Зоран Ракић, Предраг Машић и Далибор Дисић су на врло вешт начин очували културни живот овог краја. Они су оживели аматерско стваралаштво окупљајући децу и са њима вредно радећи на очувању идентитета овог краја. По том свом раду су постали познати не само на Косову и Метохији, већ и шире.