Образац одевања Срба у Неродимској жупи
(околина Урошевца),
крај 19. и прва половина 20. века
Женска, српска, сеоска народна ношња ужег Косова састоји се од „кошуље“, тканог и кожног „појаса“, „бојчета“, „јелека“, „ћурчета“, „памуклије“, сукненог „копорана“, „кожуха“, „чарапа“, и „опанака“. на глави су се носили : „отоз“ са марамом, „марама“, „тепелук“ или „челенка“.
Кошуља је од белог домаћег памучног платна, кројена од једног стаба, с по неколико „платана“, „ребраника“ (клинова) са стране, да би у свом доњем делу добила у ширини како би се у њој могло слободно кретати. Рукави су право углављени; kошуља је веома богато украшена везом од разнобојне вунице и конца („фула“), беле и жуте боје с додавањем шљокица, старих пара и перли. Украс на рукавима и на грудима некадаје чинио целину. Уколико је кошуља богатије украшена, онда је то била свечана кошуља и називала се по врсти орнаменатакоји су по њој извезени. Тако су биле познате кошуље:“ђурђевајка“, „полађурђевајка“, „три-шаре“, „змијана“, „рогања“, „златница“, „скуланка“, „исеклија“ и др. на многе кошуље око ивице колира и ивице разреза за прса стављали су се још и „ојме“ (бучке) од белог и црвеног памука или„крме“ (чипке и комбе) па се и крме ките перлама и шљокама. доња ивица кошуље је порубљена и увек украшена било опшивком од разнобојне вунице, аплицираном чипком-тентом, ситним сјајним перлицама или са два паралелна, руком рађена штепа кога називају „црвени тегељ“ (јер се обично изводи од црвеног памучног конца). Постоји још један украс на кошуљи и то при дну задњег дела, а чини део композиције са груди и рукава. Обично је везен од истог материјала као и вез на прсима и рукавима. То су потпуно два иста мотива која се у народу зову „провоз“. Између ова два мотива налази се још један мали извезен украс кога називају „мицко провојче“.
Ове кошуље које су везене са разнобојном вуницом нестале су још одмах по првом светском рату, док су „ђурђевајке“, везене срмом употребљаване до пред други светски рат.
Појас доста широк обично „четворно“ ткан ; основа је „макарче“ (калем машинског конца), а потка црна вуна (први гребен или прва влас и свиленце, свилени фул) у разним је бојама. У народу постоје различити називи за овај појас, што зависи од начина ткања и украшавања. За све варијанте појаса заједничко је то што је један већи део ткан само срном вуном, док је други краћи део (који је уствари и спољни део), украшаван. Заступљени мотиви (линеарни, геометријски и стилизовани вегетабилни) називају се „бисизан“, „пераклија“ , “ колићи“, „колободан“, „круне“. Поред веза од вуне и свиле, на овим појасевима може се наћи и вез од беле и жуте срме и клободана или пак све комбиновано. Преко појаса опасује се кожни кајиш некада окићен жутим „пуљкама“ (дугмадима) од пиринџа а на врху каиша је кукица или узица. Уколико је кајиш шири онда је имао два реда дугмади. Опасивао се и танак „синџир“ на који су нанизане „трепке“ (лажне жуте паре).
Бојче се опасује преко кошуље а испод појаса. То је кратка ситно плисирана сукњица лонгитудионално састављена од две поле. Има их неколико врста и међусобно се разликују по начину ткања и украшавања. Бојче је најчешће од црне или трула – вишња бојене вунице, ситно плисиране. Помоћу две узице везивало се око струка. на бојчету при доњој слободној ивици, или нема никаквог украса( то је бојче за старије жене) или има мале чипкасте украсе допуњене ситним перлама или шљокицама. друга врста је светло бојче, свечани хаљетак, такође лонгитудинално састављено од две поле; основа је од памука а потка од разнобојне свиле и срме беле боје. Оно је свадбено, али га носе и младе жене за време свечаности. некада су жене носиле два бојчета, један спреда а други страга тако да су се на куковима састављали. Кад је пчела употреба „вијанке“ или бошче, предње бојче је престало да се носи, а задње се продужило по дужини и ширини, тако да се само једно бојче опасивало око целог струка а саставци су били испод „вијачанке“.
Преко кошуље облачио се јелек. Кратак, мали хаљетак, дуг до појаса, без рукава, дубоко изрезан на грудима, закопчава се испод груди. У народу се овај одевни предмет назива још и „колсуз“. Прави се од чохе или сукна вишњеве, плаве, мрке и зелене боје. Уколико је јелек тамно- црвене боје назива се „карпуз“. Богато је украшен срменим или памучним гајтаном, срмом, „клободаном“, а у новије време и разнобојним свиленим „бикмом“ (дебело упреден свилени конац). Овај хаљетак је теразијски производ.
Крајем прошлог и почетком овог века у хладније дане облачио се преко јелека и сукнени копоран са рукавима. То је хаљетак прављен од сукна „алене“ боје(црвене) боје, звонасто кројен, узаних рукава с украсом око изреза груди. И овај хаљетак радиле су теразије.
И ћурће је хаљетак који се носио за време хладних дана. Прављено је од тамног, најчешће црног сукна с рукавима до лаката и дуго до појаса. По ивицама је украшено црним гајтаном и најчешће жутом бућмом. Копоран и ћурче су заменили памуклије и кожух.
Памуклија је дугачак хаљетак од памучног сатина, постављен памуком, прошивен ситним штеповима рађеним руком и с рукавима. Ивице су украшене гајтаном. По кроју је овај хаљетак сличан градској антерији тј. памуклија је уствари градски хаљетак акомодиран за сеоски начин живота.
Прегача ж. - бошча
Вуна и метална нит ткани у две нити. Уткане пруге и геометријски мотиви од вуне и срме, кукичана и куповна чипка, парице, шљокице и перлице. начињена од две уздужне поле, у појасу врпце од памука.
Прегача ж. задњача
Памук, срма и вуна ткани у две нити. Уткане пруге и стилизовани цветни мотиви, бела чипка керица. Састављена од две поле, пришивене врпце за везивање.
Бојче
Вуна ткана у две нити. Уткане пруге и везени стилизовани мотиви таласасте гране са листовима од металне нити и ситних шљокица.
Jeлек
израђен од чохе, постава од куповне тканине, углавном израђен од сребрних нити и гајтана.
Чарапе су од домаће вуне тамних боја, најчешће тамно-вишњеве боје, украшене„штрекама“ по којима су низови гетабилних мотива извођени накнадним везом.
Преко ових чарапа ношени су опанци од сирове говеђе коже на „чикме“, с обојцима од црне вуне и дугачким белим спреда, повијен навише са шиљастим завршетком. Овај опанак је пре педесетак година замењен гуменим опанком , такође врло примртивни прављеним да би се касније продро гумрни опанак-капичар (фабричке производње) док су у свечаним приликама ношене кондуре-ципеле, куповане у граду.
Између два светска рата ова ношња се полако губи. У ове крајеве продире прво „вијанка“
– кецеља, направљена од вуне, која се спреда носила преко кошуље и бојчета и која је имала не само естетску улогу већ и функцију заштите бојчета и кошуље од превеликог прљања. Обично је прављена од вуне тамних боја а састављена од две поле. Има их две врсте: вијанка, украшена само на крајевима дужих страна и вијанка која је приликом ткања добила попречне „штреке“. И једна и друга врста има вез извођен памучним и свиленим концем , срмом и клободаном. најчешће су израђивани „пуњачким везом“ вегетабилни мотиви – „гранчићи“ и „цвеће“. Често су две дуже ивице и доње краће оперважене чипком, која се ако је рађена руком зове „крма“ а ако је индустријског порекла – „тента“ или „тентела“.
Убрзо после вијанке на Косово продире и црна вунене плисирана сукња ткана од домаће црвене вуне, лонгитудинално састављена од две поле. Или је без украса или има аплицирану траку од црног сомота. Ова сукња је потпуно изменила српску сеоску косовску ношњу , тако да се пред други светски рат састојала од кошуље с рукавима, сада кратком до кукова, „футарке“, „вијаче“, „појаса“, „јелека“, „копорана“, (који је каткад од штофа), „памуклије“ у неким селима и „ћурчета“, „чарапа“, „опанака“ и „кондура“. После другог светског рата се одржала у употреби и то код старијих жена и футарка и кошуља. Код млађег женског света горњи хаљеци данас су искључиво индустријског порекла и градског кроја па се данас у косовским селима не може видети она стара косовска ношња.
Карактеристичан украс на глави старе женске српске косовске ношње је отоз с марамом и тепелук с марамом.
Тепелук је мала, округла сребрна (може и бакарна) плоча рађена техником филиграна, која се ставља на капицу вишњеве боје, преко које је већ постављена „шамија“ (бела, црвена, жута, зелена, а може и шарена). Шамија је постављена тако да покрива пола капице, и део тепелука, набрана је на врху темена и слободно пада низ леђа. Испод мараме и тепелука коса је распуштене (расплетена). Око тепелука се фиксирају низови ситних парица или ђинђува. на исти начин се украшава и капица под теперлуком, на коју се стављају по три или четири реда старих парица, перли и шљокица. Уз ово се и на капицу и у косу забадају украсне филигранске игле, цветови и разни други украси.
Удате жене носиле су отоз облика котура дебљине палца, омотан белим платном, с предње стране украшен низовима новца. Ставља се преко „саплетака“ или „суплетака“ тј. два перчина које жене уплете с обе стране лица па преко слепоочнице пусти до испод браде где се вежу вуненом врпцом украшеном талирима па се онда савију и наново вежу на темену. Саплеци су украшени разним украсним иглама и новцем. Преко њих и отоза ставља се марама од памука, двонитно ткана. Основа је „црни измир“ (прљаво-бели памук), а потка црни и бели измир па се приликом ткања добијају „штреке“ (шире пруге) различитих тонова беле боје и неједнаких ширина. на оба ужа краја мараме (марама има облик дужег пешкира) налази се вез. То су обично различити вегетабилни мотиви везани срмом, клободаном и разнобојним памуком. Овај вез се налази између две шире „штреке“ дбијене ткањем. И по овим штрекама има веза. Ова се марама према врсти називала „змијана“, „божурана“, „појасана“, „штрекана“, „зубена“ и др. Марама се поставља тако што оба украшена краја тј. њихови врхови, дођу изнад чела а друга два падају преко саплетака и ушију. И старије жене носе отоз, само је он много мање украшен. Једини украс су „траке“ кићанке нанизане од перли и бисера по ивици мараме па се тако пресавију да на чело падају у истој равни као и отоз.
„Челенка“ свадбена капица у ствари је некадшњи девојачки тепелук само богатије окићен и био је у употреби до другог светског рата.
Једна од свдбених капа била је и „перјаница“, богато украшена перлама, ситним новцем, огледалцимаи шареним перима. Та се капа изобичајила још одмах после првог светског рата.
на крају да поменемо да је ово кићење главе заменила шамија или „мавез“ како још овде зову ткану мараму фабричког порекла. данас мараму носе старије жене, а врло ретко млађи свет.
Од накита девојке су носиле на грудима ниске од талира и дуката. По томе се мерило богатство девојачко а касније и невестине куће. на рукама је ношено прстење (које су углавном израђивали Јањевци) и „белензуке“ – наруквице.
Мушка ношња
Мушка ношња прављена је од сукна, углавном мрког и сигавог а ређе од белог. Састоји се од ,,кошуље“ , ,,гаћа“, „чакшире“ , „појаса“ , „јелека“ , „копорана“, „гуња“ , „кожујчића“ , „терлеме“ чарапе, „калчина“ и опанака „начикме“.
Кошуља је најчешће прављена од конопљеног и „мелазног“ платна ( основа конопља а потка памук). дуга до колена, прављена од једног „стана“ с клиновима са стране, рукави широки и право углављени (некада се нису закопчавали, данас се набирају и закопчавају манжетама). Око врата је украшени колир, а каткада и разрез на грудима. Кошуља за свечаније дане украшена је с више веза, а понегде и „с киткама“ од разнобојног памука. Ово кошуља је лети ношена преко гаћа.
Гаће дугих ногавица и малог тура прављени су од истог платна као и кошуља. Свечаније су имале вез на рубу ногавица, често украшен и шљокицама „ спринкама“.
Чакшире, прављене од сукна ( мрког сигавог а ређе белог) састоји се од ногавица, клинова (ширих и ужих) и тура различите величине, тако да уствари постоје две варијанте једне исте врсте чакшира. ногавице се завршавају „пачалуцима“ украшене гајтаном или „биком“ и с предње стране имају два разреза, „ркмаче“ такође оибичене гајтаном.
Појас се опасивао преко чакшира, а прављен је од вуне. најчешће ношен појас звани „скадарски“ с карактеристичним разнобојним пругама дуж читавог појаса, или шарени где доминира тамно црвена боја, или пак само тамно црвени појас. Сваки од ових појасева је широк и завршава ресама изведеним из основе. У новије време почео се израђивати и појас од памука, такође богато шарен. Преко појаса опасивао се узани кожни кајш.
Јелек „преклопњак“ и јелек „ прсник“ облачили су се преко кошуље. Прављени су од сукна и чохе, а у новије време и од платна званог „слеџа“. Оба без рукава. „Преклопник“ има широке пешеве који се на грудима преклапају, док се пешеви „прсника“ уствари само додирују. Оба јелеке најчешће су украшена гајтаном, а код богатијих и везом од бикме.
Копоран је прављен од сукна или чохе, као и јелек с рукавима је, а пешеви се на грудима преклапају. То је зимски хаљетак. дуги рукави право су углављени и узани. За свечаније прилике је богато украшен гајтаном и везом. дуг је испод појаса.
Гуњ, зимски хаљетак прављен од сукна или козине, сличног је кроја као копоран само је дуг до колена.
Чарапе су од вуне, обично тамних боја (најчешће тамно црвене) дуг је до изнад чланака, а оне које су ношене лети преко гаћа, биле су дуге до пола листа. Чарапе за млађи свет биле су украшаване преплетом или везом, док за старије нису украшаване. Зими су преко чарапа и чакшира ношене „калчине“ обично прављене од сукна или козине, украшаване гајтаном.
На ногама су ношени још и опанци „на чикме“ , тј. с преплетом, прављени од сирове коже. Имућнији су носили кондуре.
На глави су ношене „терлеме“ или „ћеће“, беле капе плетене од вуне или кројене од сукна, око којих су се обавезно обавијале шамије или шалови. Један крај тако омотаног шала или шамије обично је са стране слободно висио. Фес је у село продро тек када је село почело да прима и градске хаљетке. Углавном су их носили имућни сељаци.