Истотиографија Неродимске жупе

(околина Урошевца)

Средњовековна жупа Неродимља и садашња општина Урошевац простиру се на јужном делу косовске котлине, подно високе Шар-планине у подножју Неродимке планине у непосредној близини бифулкације реке Неродимке. Река која је јединствена  у Европи, а друга у свету по свом природном  феномену бифулкације. Један крак реке Неродимке даје воду у реку Лепенац којa припада егејском сливу, а други крак даје воду  у реку Ситницу која припада црноморском сливу. Северо-западно од града Урошевца простире  се Неродимка планина као огранак Шар- планине, на којој извире река Неродимка спајањем  Мале и Велике (Големе) реке изнад села Горње Неродимље. 

Са северне стране од града Урошевца Неродимка планина предваја косовску равницу од Сиринићке жупе; са северо-западне стране уздиже се највећи врх Неродимке планине Студеница на 1723 м/н висине, који се простире  на тромеђи неродимске жупе, Сиринићке жупе и Призренске подгоре односно (Русенички подгор-Мушитиште). Са западне стране Неродимка планина протеже се на масив Букове главе која се продужава до Језерачког превоја за Метохију односно висораван дрманске главе којa се налази на коти 1359 м/н висине. 

Овај део висоравни некада давно називао се Прозрак гором. На овом делу природног простора  налази се највеће хидрографско развође (чвор) на Балкану, са којег се воде сливају у три мора и то: Јадранско, Црно и Егејско море. На развођу дрманске главе планина Неродимка се спаја-(утапа) у Црнољеву планину,  а њен планински масив се протеже према Дреници ка равном Косову и тако предваја косовску равницу од области Метохије.

Препричавало  се да је у подножју Шаре у давна времена  на овим просторима  постајало велико и густо насеље  које се протезало  од села неродимља, Манастирца, Плешине, Заскока, Гребна, Гатња, Раке све до Качаника и да је мачка скачући са крова на кров могла да стигне до Качаника.  Кроз давне временске  епохе смењивања  народа  на овим просторима смењивала се и њихова етно култура.

Почев од старчевачко-винчанске културе која се кроз археолошка истраживања  пронашла на овим просторима  око Села Вароша и некодима, исто и археолошка открића из римског и византијског доба.

Стара црква (базилика) која је откривена  у селу Заскоку као  и луксузна вила са подним мозацима из VI века откривени у неродимљи, као и више археолошких открића из средњег века; стари темељи манастира и цркава откривени су на овом простору у многим селима неродимске жупе.

Премештањем  државних институција средњовековне Србије из Старог Раса на Косово и Метохију крајем 13 века, док је Цариград био под латинском влашћу, Немањићи су успели да се осамостале,  не само политички, него и привредно,  све ширим искоришћавањем рудника и јачањем трговачких и саобраћајних  веза. Тај успон се посебно одразио  у првој деценији XIV века. Отворени су нови рудници, кован је сребрни  новац у знатним количинама, гранале су се трговинске везе са спољним светом, рударска седишта и тргови добијали су обележје градова, за војне потребе ангажовани су страни најамници. Простор Косова и Метохије постаје централна област те свестране  делатности као и непосредна  околина Урошевца са тадашњим дворцима- престонице  у Неродимљу, Петричу, Сврчину, Паунима и Штимљу поред Призрена и Приштине остају  за  дужи  период  главно  политичко привредно и  културно  седиште  средњовековне српске државе. У средњовековној Србији није било сталних престоница; владари из династије Немањића су често своја седишта преносили из места у место, а кад-када столовали истовремено.

У више престоница-дворова. Поред познатих дворова  на Косову и Метохији као што су били: Врхлаб, Приштина, Вучитрн, Ново  Брдо и Призрен, омиљено  место Немањића била је северна страна Шар-планине. На јужном крају Косова Поља у ближој околини Урошевца било је више неутврђених  дворова  и то Сврчин и Пауни, на северу  од Урошевца постојао  је неутврђени дворац у Штимљу. На западу од Урошевца у Неродимљу средњовековној жупи налазило се више неутврђених двораца летњиковца и то: Родимље и Породимље-Неродимље, а простирали су се у садашњем селу Горње Неродимље.

Родимље дворац који се помиње у Грачаничкој повељи налазио се у центру села на обали реке Неродимке где је одолевао стари бор рукосад краља Милутина где су се одржавале витешке и орске игре све до половине 20. века. Породимље односно Неродимград налазио се на саставу Мале и Велике (Големе) реке где је била брана вештачког језера у подножју твђаве-града Велики Петрич. Град тврђава Велики Петрич налазио се на узвишеној коти неродимске жупе  на 1021м/н висине, изнад састава Мале и Велике (Големе) реке  у засеоку Шареник-Шајковац (овај засеок данас припада селу Језерцу). Мали Петрич се простирао у подножју тврђаве Великог Петрича, а налазио се  у теснацу близу великог потока на стени уз Малу реку. Велики Петрич имао је улогу да штити дворце летњиковце у Неродимљу пошто се налазио на узвишеној коти и имао преглед према  равном  Косову и неродимској жупи. 

Дворци у Неродимњу више су служили за забаву и летњи одмор, док су дворови  у Сврчину и Петричу више биле радне резиденције тадашњих владара из династије Немањића. Краљ српски Стефан Урош II Милутин по доласку на власт 1282. године, владао је скоро четрдесет  година, када се са краљевског  трона повукао његов старији брат Драгутин. Омиљено место краља Милутина били су дворац на Пауне и дворац-летњиковац у Родимљу  односно  у садашњем  селу  Горње Неродимље. У центру  села  на  обалама  реке Неродимке налазио се резиденцијални комплекс и луксузна палата краља Милутина, а супротно од дворца  на обали реке Неродимке налазио  се манастирски комплекс Св. Аранђела Михајла из XIV век задужбина Немањића. За време своје владавине краљ Милутин највише је боравио на свом дворцу-летњиковцу  у Родимљи-Неродимљи са прелепим природним окружењем јер се дворац  налазио у подножју планине Неродимке на обалама познате реке Неродимке. Стога је краљ Милутин био инспирисан  да ту прави велике подухвате-планове стварајући у то време јаку средњовековну српску државу у тадашњој Европи.

За време своје владавине краљ  је подигао  многе монументалне  грађевине, успео да подигне и обнови 42 цркава и манастира, што је више од свих Немањића заједно. Познати храмови краља Милутина су: Богородица  Љевишка у Призрену, главна црква у Хиландару, три цркве у Солуну, манастир у Јерусалиму, Грачаница (ремек делo   средњовековне архитектуре) и многе друге као и последњу задужбину (последње коначиште) манастир ненадмашне лепоте грађевинарства Бањска у Звечану, иако мошти краља Милутина почивају у цркви Св. Недеља- Светог краља  у Софији. 

Док  је боравио  на свом дворцу-летњиковцу  у Родимљу-Неродимљу исписане су многе важне повеље-уговори. На том двору писана је позната Грачаничка повеља која је уткана у зидове манастира Грачанице, као и Бањска повеља. У Грачаничкој повељи пише да краљ Милутин дарује своју задужбину манастир Грачаницу, све рибњаке узводно Сазлије-Ситнице на Сврчинском језеру као и више воденица на реци Неродимки  и воћњак близу саме бифулкације реке неродимке. Исто дарује цркви на дворцу у Пауне више воденица низводно од Урошевца јер су на реци Неродимки радиле многе воденице  у то време. 

За време владавине и боравка  краља Милутина на дворима  у Родимљу-Неродимљу и много касније кроз владавину Немањића на овом дворцу организовани су велики витешки турнири и забаве. Ту су долазиле музичке свите-ансамбли чак из древне  Индије да забављају госте и властелу. Ова традиција се преносила и касније све до половине двадесетог века. Краљ Милутин је преминуо-упокојио се 29. октобра 1321. године у свом омиљеном  дворцу у Родимљу-Неродимљу. 

Архиепископ Данило пренео је његове мошти из манастира Св. Архангела Михајла, храма који се налазио непосредној близини дворца. Одатле су мошти краља пренете у манастир Бањску на северном  делу Косова, у Звечану.  

После Косовске  битке на овом  простору настале  су неподношљиве  политичке прилике. Око 1389. године  мошти светог краља српског Стефана Уроша II Милутина пренете су из манастира Бањска у рударско место Трепчу, а одатле око 1460. године у Софију у Бугарској где се и данас налазе. Средњовековна жупа Неродимља са својим лепим дворцима  била је омиљена престоница свих Немањића и у њој није столовао само краљ Милутин. У Породимљу-Неродимљу је доста боравио и Стефан Урош III Дечански поред свог двора у Штимљи. Он је боравећи на двору у Породимљи-Неродимљи 1330. године издао своју знамениту дечанску  повељу  (хрисовуљу) којом дарује своју задужбину Високе Дечане. То је један од најзначајнијих српских правних споменика. 

Повеља  је писана  на пергаменту  дугом пет и по метара,  сликаном  минијатуром са иницијалима на почетку. Данас  се ова знаменита  повеља  чува у Архиву Србије у Београду. У   Породимљи-Неродимграду одиграли  су се веома  значајни догађаји  у историји немањићке Србије. У Породимљи-неродимграду се окончала борба  за власт између Стефана Дечанског  и неговог сина Стефана Душана. Дошавши из Скадра 1331. године млади Душан изненадио је свог оца у Неродимљу, одакле се овај бекством спасао и склонио у Петричу. Син Душан га је сустигао и заточио у град Звечан. А потом се млади краљ 8. септембра 1331. године на државном сабору у дворцу Сврчину свечано по други пут крунисао за краља. Стефан Душан преузимањем престола радо  је боравио  у омиљеном  Неродимљу и ту исто издавао разне повеље  и повластице. Он је 1332. године дао повластице Дубровчанима за куповину жита у Србији. Млади краљ је стално у покрету и пун планова и тежњи да их што више оствари.

У  порти  манастирског  комплекса  Св. Архангела Михајла млади краљ  Душан боравећи у Неродимљу 1336 године засадио је младицу бора( мунике), стари бор који је одолевао вековима, сем до 1999. године, кад су га албански екстремисти уништили заједно са старом манастирском црквом Св. Архангела из 14. века, спомеником културе од изузетног значаја. После изненадне смрти цара Душана на његов престо дошао је његов син цар Урош Нејаки и он је често боравио на дворцима у Породимљу-Неродимграду. У  близини ових двораца  се десила  и изненадна  смрт младог цара 4. децембра  1371 године. Поводом цареве  смрти испричане  су многе легенде, а једна од њих је да млади цар није умро природном  смрћу него га је у лову на месту званом Главица, близу Урошевца, убио краљ Вукашин. Постоји историјски податак да је краљ Вукашин десет година раније погинуо у Маричкој бици. Млади цар Урош упокојен је близу Породимља- Неродимграда у цркви Успења Св. Богородице  која се налазила у засеоку Шаренику-Шајковцу изнад  Горњег Неродимља код састава Мале и Големе реке које стварају од Породимграда реку Неродимку. Према традицији цркву је подигла царица Јелена, мајка цара Уроша на месту где је он умро 2. XII 1371 године. У писаним изворима овај се храм назива „ манастир Св. Уроша“. Године 1584. године манастир је запустео. Патријарх Пајсије у својој биографији цара Уроша наводи да је 1584. године неки пастир у запуштеној цркви открио гроб цара Уроша са моштима, које су положене у нов кивот смештен у обновљеном храму.

Године 1705. после познате Сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем,  мошти цара Уроша пренете  су у фрушкогорски  манастир Јазак. Манастир је порушен у првој половини XVIII века, а порушио га је озлоглашени  Јашар-паша приштински поред многих цркава, а и манастира  на Косову  пољу.  У  другој половини  XIX  века  пошто су Неродимци добили  ферман  од  турског цара да могу манастир да обнове, радови  су се зауставили на своду храма јер је било ометања од стране Шиптара-Арнаута  из села Језерца.  Храм је био коначно обновљен  тек 1996. године, када је био и освештан, али за кратко време (манастир је 1999. године миниран и уништен као и остали споменици културе у селу од стране УЧК-а). Крајем XIX века наш познати писац Бранислав Нушић боравећи у Приштини на Косову и Метохији као конзул описао је у својој књизи о Косову Неродимску  жупу као најлепше место на Косову пољу. Сваки кутак жупе Неродимља везан је за Немањиће и предања  о њима. А то није било случајно јер Неродимска  жупа лежи у најлепшем делу Косова, са свих страна опкољена  је гором, а само са једне стране равницом која је везује за равно Косово. Неродимља је питома и богата, у њој „расте красно воће, диже се густа и лепа шума и сливају бистре воде“ каже Нушић па су због тога сигурно Немањићи ту жупу изабрали за своје дворове  у: Неродимљу, Петричу, Сврчину, Пауне и Штимљу. Писац је поред лепог описа ове средине, у овој  жупи сакупио много народних умотворина (културно национално  благо Срба), забележио свечане обичаје ове средине и многе лепе песме и игре које су се изводиле на саборима, свадбама и славама а преносиле се још из средњег века.

Бор цара душана у порти манастирске цркве Св. Архангела Горње Неродимље.

После балканских ратова по ослобођењу Старе Србије од турске царевине, Косово и Метохија је административно реорганизовано по срезовима. Простор општине Урошевац и његова околина административно је припао Неродимском срезу који је обухватао више мањих општина, а управа среза била је смештена у варош Урошевац и њиме управљала све до другог светског рата, а то су биле општине: Неродимља, Штрпце, Драјковце (Сиринићка жупа), Штимље, Мужичане, Косин, Бабуш, Талиновац, Старо Село, и Гатње. Општина Неродимље је обухватала сеоске средине: Горње Неродимље-засеок Стојковић, Доње Неродимље, Језерце, Драмњак, Балиће, Манастирце, Плешина и Заскок. Општина Штимље је обухватала сеоске средине Штимље, Рачак, Малопољце, Петрово, Топило, Деветак,  Ланиште, Ранце,  Црнаљево,  Белинце,  Зборце,  Годанце.  Општина Мужичане је обухватала сеоске  средине:  Мужичане, Рашинце-Главица, Давидовце, Воиновце, Ђурковце, Црни Брег и Трн. Општина Косин обухватала је сеоске средине: Косин, Јерли Прелез, Јерли Талиновац, Муховце, Сараиште, Бублица, Лошко Баре, Сливово и Кошаре. Општина Бабуш обухватала је сеоске средине: Српски Бабуш, Сврчина, Муађер Бабуш, Муађер Прелез, Бабљак, Мираш, Српски Мираш и Црнило. Општина Талиновац обухватала је сеоске  средине  Муађер Талиновац-Раткоцер, Сазлија, Папаз, Совтовић-Грболе, Појатиште и Раовица. Општина Старо Село обухватала је сеоске средине: Старо Село, Биба, Сојево, Каненоглава и Грлица. Општина Гатње је обухватала сеоске средине: Гатње, Гребно-Омуре, Бурник, Дугањево  Некодим, Варош Село и Раку. После рата, тачно 1950. године, ове мале општине интегрисане су у општину Урошевац у нови административни  привредни  општински центар. 

На референдуму су интегрисана и села у општину Урошевац: Танкосић, Миросавље, Златаре и Ново Село пре другог светског рата ова села  су припадала  Гњиланском срезу. На садашњој  територији  општине  Урошевац односно садашње  општине Штимље, од давнина административно  се простирала  и радила  по црквеним канонима „Парохија црквене општине Неродимља“ која се простирала до села Рабовца, села које је административно припадало општини Липљан.

Протеривањем Срба 1999. године из ове средине, уништена су сва културно-историјска добра из средњег века од изузетног значаја. Уништена је стара манастирска црква Св. Архангела Михајла, задужбина Немањића, Манастир Св. цара Уроша, црква  Св. Богородице,  посечен  је стари спомен бор (муника) цара Душана, засађен његовом руком 1336. године, природни реликт историјски споменик, стављен под заштиту државе 1961. године заједно са старом манастирском црквом.

Номинацијом  Националног Парка Шар-планина да се стави под заштиту УНЕСКО-а и ово реликтно стабло бора стављено је на листу светске заштите, али нажалост 1999. године, овај споменик природе и стара манастирска црква минирани су и уништени од стране албанских екстремиста. Уништено је све што је у вези са вековном  историјом српског народа  на Космету. Уништена је природна околина села (посечена шума око цркве и манастира), демолирана стара спомен школа, уништено сеоско гробље  у порти старе цркве. У селу Доње  Неродимље уништена је црква Св. Николе, црква Св. Стефана и оба сеоска гробља и сва материјална непокретна  и покретна добра Срба која су остала у селу после прогонства 1999. године, и то уз допуштење међународне заједнице која је била у обавези да штити и чува сва материјална добра.