O кореографији – Песме и игре из Подрима

Култура српског становништва у Призрену нуди много садржаја, а од свих тих песама и игара смо одабрали Еј, у Призрену зелена јабука, Разгранала грана јоргована, Ој, мори, фрбо зеле- на, Бре девојче, бре ђаволче и Крлеч и назвали тај сплет Песме и игре из Подрима.

Колегиница надица Младеновић, дугогодишњи играч „Шоте“ и „Венца“ је била непосредни демостратор стила и саме игре и кад су у питању игре уз певање и игре попут крелеча и ћифти.

Несебичну помоћ пружио нам је декан факултета уметности из Приштине, тада измештеног у Лепосавић, Зоран Каралејић, затим продекан  Анђелко Караферић и професорица музике са Учитељског факултета из Призрена измештеног у Лепосавић.

Славна прошлост царског града оставила је нешто у држању Призренаца  што показује не само локални понос него и свест о себи и улози коју је Призрен играо у најсветлије доба наше средњовековне повести. Те особине  становници Душанове престонице  испољавају и у своме начину играња. У колу, које они називају оро, као што је Стара Призренка, играчи исказују мир и господственост. У меким, лаганим и неупадљивим, али у исти мах, неодољивим покретима руку и корацима неједнаке дужине које Призренци, а нарочито Призренке, изводе уздржано, одмерено и смирено, огледа се достојанство правих коленовића. Игра старијих жена истиче аристократско држање. Све то заједно је драж нарочите врсте и може се назвати призренским стилом.

Кореографска анализа призренских народних игара показује да су код њих у колима типа оро основни кораци с привлачењем,  укрштени, са избацивањем  ногу и други. Синкопа корака који се јавља у Калачу, припада јужносрбијанским кореографским  елементима.

Некада су у Призрену, као као у већини места на југу Србије, изузев Пећи, мушкарци играли одвојено од жена. на свадбама је прва соба, где се више пило, а мање играло, била намењена старијијм људима, у другој соби су били кумови, а у трећој, званој табана, најмлађи учесници свадбеног весеља. У тој соби се најмање пило, а највише играло. Жене сватова би биле смештене у посебно одељење.

Данас у Призренском ору играју оба пола, и то са склоношћу ка скакању. Старији Призренци негодују, али су немоћни да то спрече. Од старине је ипак остало збијено држање играча у ору када се ухвате за руке, чега се и омладина при игрању придржава. Руке суседних играча су од шака до лаката потпуно приљубљене  једну уз другу; као што су и призренске куће, наочито у горњем делу града, збијене, начичкане, и скоро једна на другој зидане. Играчи, пак, иако тако збијени, не остављају утисак скучености и заплашености. напротив, такво држање, при уједначеној игри, делује више као израз колективне свести и опште једнодушности. То је у најлепшем складу са раније наведеним особинама призренског  стила. Играчи се могу држати и на други начин. Тако, кад се мушкарци расположе, они се ухвате или за рамена, или за појас.

У коло се улази, као и у већини наших игара, с леђа. Призренска кола може да води и жена и мушкарац. У првом случају коловођа  држи савијен рубац у руци, па с њиме или подигне руку високо, или се подбочи, а рубац до краја игре остаје савијен. Ако је коловођа момак, он игра све време са развијеним рупцем.

Игра у колу може дуго да траје, а ритам игре чисто опије играче. Кад се коловођа умори, смењује се тако, што пређе  на крај и постаје кец, а играч до њега остаје да води коло. И то је, обично, добар  играч, јер се у народу води рачуна ко ће се ухватити до коловође. „Ако је неко туткун до мене, мене не сапиња,“ каже једна старија Призренка која увек води коло.

Призренске народне игре могу се играти и уз певање и уз свирање. Ако игру прати песма, у Призрену сви играчи и играчице у ору певају, а ако се игра уз музичку пратњу, инструменти на којима се свира су виолина, деф и грнет (кларинет). 

У  кореографском погледу свадбена  кола немају, као песме, еротски  карактер,  нити се разликују од осталих призренских ора типа Лесното, која се играју у другим приликама. Свадбе- на кола се не одликују посебном сложеношћу корака и покрета, само се покретима и држањем тела прида већи значај тој прилици. Иста кола, уз друге песме, изводе се када се иде на излете у околину Призрена код манастира. Тада се нижу једна за другом песме: за оро Стара Призренка се пева Бре девојче, бре ђаволче, чија беше ти? Мотив ове песме је сећање на пријатне тренутке проведене у башти. За оро Нова призренка пева се Разгранала грана јоргована. Ту се девојачка наклоност према драгом показује везеном марамом.

У  призренским  лирским  песмама  за  игру најчешће  налазимо  осмерац комбинован  са стихом од пет слогова. Али осмерац се се може наћи у комбинацији и са шестерцом. даље имамо чист осмерац и чист десетерац.  Стих од пет слогова може ићи са стихом од четири слога, или сам. Од ритуалних игара има трагова Лазарице и Додола само у песмама, а у игри су се све такве особености изгубиле. Обичај је да излазе и певају Лазар и Лазарица, за неку симболичну награду, а и женско може да се обуче као Лазар и да иде са Лазарицом од куће до куће певајући.

Призренска  кола и друге  игре  могу бити праћене  и музичким инструментима,  као на пример Окшо ојуни и друга. Када се праве другарске вечери, празником и уочи празника, позову се и свирачи – цигани.

Призренске  народне   игре  у сваком  погледу  заслужују да  се  сачувају  од заборава  и пропасти у свом изворном  облику, без икаквих измeна у кореографском и музичком смислу. Њима нису потребне стилизације. Одржање и чување играчке традиције трeба да лежи на срцу свим становницима овога краја, а нарочито младима. Њима је најпотребније да не потпадају под утицај модерних наноса који су мање лепи од старога блага, а тако ће и будућност народних игара бити осигурана.