Образац одевања Срба у Призрену,
крај 19. и прва половина 20. века
Образац одевања у Призрену у другој половини XIX и првој половини XX века, заснован је на обиљу података које директно или индиректно пружају одевни предмети у музејским колекцијама, рукописна грађа Христифора Црниловића, објављена литература и ликовни извори. У потрази за савременијим и потпунијим приказом обрасца одевања Срба у Призрену, било је неопходно да се издвоје карактеристични одевни предмети изразити по својој форми, и да се затим склопе у одевну целину. Тако су уочене и истакнуте разлике између српске и других етничких и конфесионалних група, као и преузимање појединих одевних елемената.
Мирјана Менковић,
[Грађанска ношња Срба у Призрену у XIX и првој половини XX века],
Етнографски музеј у Београду, 2013. Стр. 198-209.
ЖЕНСКИ ОБРАЗАЦ
Одећа призренских Српкиња у другој половини XIX и првој половини XX века је доминантно традиционално оријенталног стила. Овај стил је за српско становништво Призрена представљао новину, јер призренске Српкиње до 20-их година XIX века нису носиле шалваре, већ дуге кошуље са мноштвом бочних клинова, налик на хаљине, а испод њих платнене гаће болџе. Усвајање шалвара је условило скраћивање кошуља, које су ипак задржале бочне клинасте уметке као етничко-конфесионалну карактеристику. Такав крој је доприносио да шалваре падају у богатијим наборима. непрекидни контакти Турске царевине са Западом, су учинили да оријентални стил не подразумева конкректне одевне предмете, осим шалвара, нити стил украшавања, јер су се технике ткања и веза стално преносиле у оба правца.
Оријентални стил се заправо огледа у тенденцији да се низ одевних предмета користи истовремено, али тако да се сваки делимично види испод онога који се облачи преко. Тако се до половине XIX века кошуља, ношена до тела, видела само око врата и на деколтеу испод доламе или џубета (Џубе је одевни предмет од чохе или сомота дуг до половине листа, без рукава, спреда отворен целом дужином.) с рукавима, који су препасивани широким појасом трабулусом. Овакви појасеви су набављани из Триполиса, по чему су добили име, а потом су се толико одомаћили да су их жене саме ткале.
Испод доњих рубова горње одеће биле су видљиве шалваре од танког свиленог или памучног једнобојног платна, које су се обавезно завршавале пачалуцима или ногавицама. За излазак на улицу, до ослобођења 1912. године, жене су носиле авалу, којом се покривала сва одећа. Жене на Западу у то време су такође носиле разноврсне пелерине и огртаче са капуљачом, али за разлику од Истока њихова намена није била да сакрију статус и идентитет особе. У оријенталним градовима је потпуна анонимност постигнута покривањем омогућавала да се жене слободно крећу у узаврелим чаршијама каква је била и призренска.
Већ од половине XIX века, у градовима као што су Врање, Пећ, Приштина и други, Српкиње су почеле да носе антерије од цветне или пругасте свиле, извезене гајтанима само око изреза за врат и на рукавима. црниловић и Хаџи Васиљевић сматрају да је забрана ношења одеће везене златном и сребрном срмом за хришћанско становништо утицала да жене замене доламе антеријама, а потом и замене дуге одевне предмете јелеком и минтаном ( Минтан је горњи одевни хаљетак, дугих равних рукава, дужине до испод груди, израђен од чохе и сомота. Богато је украшен срменим гајтанима, раскошне стилизоване геометриске и биљне орнаментике ).
Судећи по широкој употреби антерије са салтом, сматра се да је у Србији и Грчкој то била основа за обликовање грађанског костима после ослобођења од Турака. Овај костим у Призрену није био прихваћен. Велика разлика у броју сачуваних либада у Призрену (3) и Врању (35) указује да су призренске Српкиње са долама прешле на костим са кратким горњим одевним предметима. Једино што су задржале из тог модела одевања било је џубе, као обележје невесте и млађе удате жене. До ослобођења 1912. године јелеци и минтани су били нешто дужи, до струка.
У свечаним приликама по хладном времену се носило џубе са чепкен рукавима, или долама од плиша, сомота или кадифе, дужине до чланака и са дугим рукавима, љубичасте или јоргован боје.
Долама је била опасана широким појасом траболосом, који је покривао појас без пафти, док се преко џубета са рукавима трабулус није препасивао.
Упоредо са овим моделом, преко обавезних кошуље, јелека и минтана, уз доње и горње димије, од почетка XX века носила се и краћа или дужа салта, или бунда, подстављена или обрубљена крзном. невеста је за удају добијала џубе које је у свим свечаним приликама носила преко све одеће, а у својим средњим годинама га је могла даровати будућој снахи.
Џубе се у Призрену носило преко доламе, антерије или јелека и минтана. У осталим свечанијим приликама, када се нису носили дуги одевни предмети, већ јелеци и минтани, преко димија је превезивана прегача бошча. Ова правоугаона прегача састављена из две поле спојене по ширини, израђивана је од свилено-памучне тканине, и преко средине украшавана чипком чикмом. Украшавана је геометријским мотивима у ткању и цветним од веза свиленим концем на ђерђефу.
Свакодневна прегача скутача, која се уз јелек равно припасивала преко димија, била је од вуне и скромније украшена. на ногама су се носиле чарапе од беле вуне или памука, са црвеним врховима на прстима, местимично украшене извезеним цветним мотивима и кожне ципеле од црног бокса кондуре или пармаклије, украшене металном плочом или шналом.
Оглавље и накит били су обавезни украсни елементи у одевању сваке жене.
За невесте и младе жене један од најважнијих украсних и одевних предмета био је тепелук са челенком, док су удате жене на глави носиле коло.
Остали накит био је веома разноврстан: минђуше, више прстенова на рукама, наруквице типа гривни или вишеструких наниза са копчама у пару, за леву и десну руку. невесте, односно младе удате жене, нису излазиле на улицу саме, већ само у пратњи старијих, а ако нико није могао да их прати са њима је ишло макар неко дете из породице. девојке и младе жене, до годину дана од удаје, носиле су у левој руци чевре (Чевре је мала марама украшена везом, која се држи у руци или носи заденута за појас. Има функцију саопштавања друштвеног статуса, јер се носи на тачно одређени начин у одређеним приликама) у висини појаса, тако да буде видљиво, а десном руком су придржавале авалу. Касније су уместо чевре на исти начин носиле свилену шамију коју су добијале од супруга.
Шамија је показивала статус особе: млађе жене су носиле светлије, а старије тамније.неудате младе девојке смеле су да иду саме и нису морале увек да носе чевре, по чему се познавало да су неудате, али су авале носиле много затвореније, тако да су им се виделе само очи.
Призренке су доста времена, нарочито ујутру, посвећивале уређивању своје косе, шминкању и облачењу. Девојке православне вере су чешљале косу на раздељак и плеле је у две плетенице. Пред венчање коса би се сплела у кочањ, једну кику спуштену равно низ леђа, што је био симбол престанка девојаштва. Коса се фарбала мешавином кане, печеног и истуцаног морског орашчета и бизмута, локално званог тизап. Једрост и свежина лица одржавала се помоћу маски које су коришћене и за депилацију, бељење лица и уклањање бора, а које су прављене од мешавине парафина и сакаса, односно мастикса, који даје еластичност.
Призрен је као и сви градови имао свој идеал женске лепоте који је био заједнички за све етничке и конфесионалне групе. Међу најлепше и најпривлачније Призренке убрајале су се оне које су биле средњег раста, а чије су лице красили румени образи облика „као погаче“, маслинастозелене очи, обрве „као уписане“ и здрави зуби, и чија је коса била црна и дуга. Изузетно се ценио специфичан начин ходања, да жена у ходу „крши“. Достојанствен и господствен начин ходања, односно, поносно држање жене, сликовито илуструје коментар Призренаца: „Нос да јој отпадне, неће да се сагне да га узме“.
Оваква градска ношња се задржала готово до пред други светски рат. У свом целокупном стилском обликовању била је истих особина на целокупном простору Косова и Метохије
Женска ношња се састојала од феса од чохе са сребрним тепелуком, који се за плетенице причвршћавао свиленом марамом, затим украса од старог новца и бисера, кошуље са дугим, равним рукавима од призренског платна, димија од цветно дезениране свилено-памучне тканине, појаса од платна или метала са филигранским радом и копчама, јелека од чохе или сомота са богатим гајтанским везом, минтана, џубета, антерије, ћурчета, папуча.
У свечаним приликама удате жене су преко јелека облачиле антерију са чепкен, лажним рукавима потпуно отвореним и спуштеним низ леђа, израђену од сомота, дужине до пола листова, украшену густим низовима златних гајтана, трака и бућме.
Различите етничко конфесионалне групе Призренаца су се међу собом јасно разликовале према материјалу и боји одеће више него према општем изгледу. Верску припадност је недвосмислено откривао накит, оријентално китњаст, а са јасним верским мотивима.
МУШКИ ОБРАЗАЦ
Процес европеизације мушке одеће је текао кроз цели XIX век, тако да је спонтана смена одеће од краја XIX и почетка XX века извршена лако. Претходни модел облачења карактеристичног оријенталног стила, који у Призрену вероватно никада није достигао ону раскош и богатство као што је то био случај у Србији у XIX веку, преко стандардизованог облика који најбоље илуструје одећа трговаца, спонтано се трансформисао у европски образац.
Мушки начин одевања у најбољем смислу потврђује речи Ирбијеве и Мекензијеве „да су Срби у Призрену вазда за европске институције били“. До половине XIX века призренски Турци су носили ношњу која се састојала од кошуље, дугих гаћа увучених у чарапе, фустана, односно фустанеле, густо набране сукње од белог платна и фермена или копорана, кратких горњих одевних предмета раскошног терзијског украса.
Призренски Срби су усвојили модел по коме су се одевали скадарски католици, који се састојао од: до колена дуге памучне кошуље домаће израде, а прошивеним наборима и фалтицама на грудима, која се облачила до тела, гаћа од памучне тканине са учкуром преко којих су се зими носиле и вунене гаће џавре и чакшира типа шалвара, од сатена или чохе.
Од горње одеће носили су се кратки хаљеци: чохани џемадан, заправо минтан са преклапањем на грудима који је могао имати рукаве и од свилене тканине, али је увек био тамније боје и украшен пуцетима од гајтана, а уз то и мушки јелек фермен са истим украсним пуцетима. На ногама су ношене обавезно беле памучне плетене чарапе без украса и плитке црне ципеле кундуре лети, а зими чизме са ниском саром, више налик на дубоке ципеле. Старији облик обуће, напуштен до последњих деценија XIX века, биле су плитке јеменије од штављене црвене коже које су имале каиш за везивање преко риса.
Чакшире Срба су биле црвене, смеђе или црне боје, јер су плаве користили само Турци. Такве чакшире, потурлије или саке, набављане су из Скадра где је мајсторима на располагању била најбоља чоха. Дубоки џепови на чакширама са стране били су опшивани гајтанима, а ногавице су преко чланака имале преклоп и напред биле изрезане да би се виделе беле чарапе. Појас је био широк, од куповне дезениране свиле. Чарапе дуге до колена биле су првенствено беле памучне, а могле су да буду и плетене од памука и вунице разних боја.
Све мушко становништво Призрена носило је тунис фес, плићи, израђен од црвеног филца, са кићанком од црне пређе, а испод њега терлик, белу памучну капицу за сакупљање зноја. Косу су мушкарци пуштали да расте и савијали је у перчин који су подвлачили испод терлика и феса. Срби су као и сви хришћани пуштали бркове, док су браду, обележје Турака и осталих муслимана, бријали. Од накита је обавезан био сат са ћустеком, свиленим гајтаном који је био мајсторски казаски рад, а луксузнији примерци су били украшени куглицама од ћилибара.
Оригиналне фотографије чланова КУД „Копаоник” снимљене су уз благослов Епархије Рашко-призренске, владике Теодосија и локалних пароха, као и са подршком Министарства за културу Србије и Музеја у Приштини на локацијама у самом Призрену, у дворишту Богословије и портама цркава Св. Ђорђа, Богородице Љевишке, Св. Николе, и Св. Архангела.
Око ових наших богомоља живи искључио Албански живаљ који се изненадио доласком друштва, а део њих је касније гледао наше представе, које су приказале српску традицију извођења песама и игара у раскошном призренском грађанском костиму, наша порука о повратку је била више него јасна.
