Историографија Призрена
Призрен је настао на важном трговачком путу којим су пролазили каравани од Скадра и Приморја у унутрашњост Балкана и већ у првим писаним подацима се спомиње као „место са Владичанском столицом”.
Био je познат још у римско време као Theranda. Грци су га звали Приздрјан и Приздријана. У византијско доба то је Приздријан. Помиње сe и у записима који говоре о устанку македонских Словена и тешким ратовима Бодина са Византијом.
Од XII века то je „Српски цариград”, који се у нашим народним песмама назива „белим, убавим и питомим местом, српским цариградом” од када га је Стеван Првовенчани присајединио својоj држави: „Рано рани српски цар Стјепане у Призрену свом цариграду.” Значај сећања на Призрен као престоницу српске државе у временима њеног успона илуструје и чињеница да су га помињали српски песници и крајем XIX века, између осталих Aлекса Шантић: “Призрене стари, капије отварај...”
Призрен је напредовао за време владавине краља Милутина, цара Душана и цара Уроша, као слободан град, трговачки центар, престоница државе, седиште епископије и расадник културе и уметности.
O просперитету Призрена сведоче многи тада изграђени манастири, данас споменици културе и времена у коме су настали, међу којима се издвајају Богородица Љевишка, чији je ктитор био краљ Милутин, саграђена 1306 – 1307. године, племићка црква Светог Спаса, затим црква Св. Николе у центру града, саборна црква Св. Ђорђа, у којој се налази богата збирка икона из раздобља од XIV до XIX века. Узводно од Призрена налазе се остаци Душановог манастирa Св. Архангела саграђеног око 1350. године, а код села Кориште је манастир Св. Марка. Мноштво цркава је навело народног песника да каже да је „у Призрену је било оноликo цркава колико је дана у години”.
Јаке тврђаве, Призренски град и Вишеград су чувале безбедност краљева, властеле, трговаца и занатлија. Уређена српска средњевековна држава је гарантовала сигурност, а призренски препис Душановог Законика, један од најстаријих, данас у народном музеју у Београду, сведочи о томе. У таквим условима су цветали занати, а призренске занатлије су још од времена ране феудалне привреде били организовани у еснафе. Ковница новца такође потврђује привредну снагу овог града. У време када су се у град населили трговци из Дубровника и Котора, почели су да се организују сајмови панажури у дане верских празника.
Петнаести век је време када се блистава снага Призрена гаси. Године 1455. заузели су га Турци и тада почиње нова ера у историји овога сведока наше прошлости. У првих сто година по доласку Турака Призрен се скоро и не помиње. Након османског освајања других делова Балкана, нарочито оних на Јадранском приморју, скадарско-косовски трговачки пут је поново постао једна од главних артерија између Истока и Јадранског приморја. Преко Призрена се одвијао жив каравански саобраћај који је оживео трговину и занатство. У истом периоду су, с друге стране, српске средњевековне цркве разрушене или претворене у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију, a на деловима рушевина манастира Св. Архангела саграђена је Синан-пашина џамија.
У периоду појачане исламизације, почетком XIX века, многе српске породице из Горе и Опоља, посебно из Брда, нагло су почеле да напуштају своја огњишта и долазе у Призрен, у којем су могле да остану у својој вери, а већина оних који су остали у својим местима су били принуђени да пређу у ислам.
Светла тачка у том периоду је оснивање чувене Призренске богословије 1871. године, што се не би догодило без помоћи великог добротвора Симе Андерејевића Игуманова, рођеног Призренца.
По завршетку другог балканског рата, према одредбама Букурешког уговора из 1913. године, Косово и дeo Метохије са Призреном припојени су Краљевини Србији. Убрзо након ослобођења, успостављени су нови органи власти и нови односи. Установљена је и општинска управа, а подручје градске општине подељено je на четири кварта и 24 махале.
Овај град-споменик, како га архитекти зову, најзначајније је и највредније старо градско насеље на Косову и Метохији.
