Образац одевања Срба у Средачкој жупи,
крај 19. и прва половина 20. века
Поред геграфског положаја специфичност ове жупе чини и њена карактеристична ношња. Иако је становништвово Жупе мешовито, ношња представља јединствену целину, како у кроју одела тако и у називима. Климатске прилике планинског поднебља су условљавале да ранија ношња, женска и мушка, буде углавном израђена од домаћих производа, вуне, конопље и коже, тако да чува тело од хладноће. Временом је утицај градског начина одевања на сеоски довео до све веће заступљености фабричких производа. Богату и скупу женску ношњу све више је потискивала одећа купљена у граду, коју су мужеви доносили из печалбе.
Ношња девојака и жена из овог краја има далеко већи број одевних предмета од мушке и она, по мишљењу неких стручњака, спада у најлепше ношње на Балкану, како по разноликости геометријских мотива, тако и по складу боја, особито код превеса, јелека, препашчета и појаса. Одело девојачко и уопште женско везено је разнобојним концима и украшено гајтанима и црвеном чохом, а проткано разним шарама. Женскиње, поред кићења много пазе и на чистоту одела. По ношњи и по накиту могло се распознати да ли је девојка или жена из богатијег или сиромашнијег домаћинства: оне из имућних породица су носиле ђердане од правих ћилибара, а остале ђердане од стаклене пасте и других имитација. Венчано прстење – бурме од сребра нису могли сви да приуште, па су ношене и бурме од бакра. наруквице, обавезни део ношње, веома ретко су били од племенитих метала, а и од метала уопште. У употреби су зато биле наруквице од два, три или више наниза перлица манистре у разним бојама. нешто слично било је и са минђушама ушникама.
Жене сиромашнијих породица носиле су на челу коаницу од бакра или неке легуре метала, а богате исковану од сребра. Количина сребра на превесу и веза сребрном жицом на ношњи је био недвосмислен показатељ материјалног стања и друштвеног статуса породице, видан на сваком њеном женском члану.
Девојке су се чешљале у коцаћ. Коса се делила на раздељак путец, без обзира да ли се плео коцаћ или коцаћи (једна две плетенице) или, пак, комаре код удатих. Чешљање косе било је углавном према узрасту: девојчице на путец, девојке у коцаћ, а удате на комаре. Жена раздвоји косу са средине чела и навуче обе половине косе над чело, па их спусти поред оба уха ка раменима, и то само мало увијене, а од рамена их поврати иза ушију и уплете кратким праменом косе, који је за то нарочито остављен.(Војислав Војко Танасковић: Средачка жупа : монографија. Приштина : Јединство, 1992. 341 стр.) на глави је до 1931. године већина Српкиња уместо носила превес, који је од тада почео брзо да нестаје из ношње. Он је покривао леђни део, а имао је три главна дела у оквиру те целине – ремче, крајче, и превез.
Ремче је горњи део, ношен над челом, крајче је део који покрива главу од чела до врата, а превез је део који се наставља на крајче и спушта се све до појаса. Бела марама на глави је раније била знак жалости и жене су је носиле изнад превеса. Она се престала носити још 1910. године, а тридесетих година XX века је потпуно замењена марамом црне или браон боје, зависно од тога колико је близак сродник који се жали. У то време Српкиње су почеле да носе шамију, мараму која се везивала на чвор и то на потиљку а с предње стране крајеви су се укрштали испод браде. Било је обичних марама и марама са ресама, ресалија. Почетком XX века српска женска ношња из Средачке жупе нагло је почела да продире у Подримље, новаке и друга села, јер су је жене из жупе продавале. Капа коју, на дан свадбе носи невеста, мланеста, кићена је на темену новчићима. Они су служили као украс и имали посебне називе: шеслак, пулчићи и сл.
Кошуље су жене израђивале саме, од домаћег конопљаног платна, шареног или обичног, клот, бељеног специјалним поступком, да буде налик на памучно. Биле су дуге до средине листова, са широким рукавима. Украшаване су везом на рукавима, грудима и око врата, геометријским шарама од конца који су саме фарбале специјалним поступком и пигментом броћом, тако да преовлађује црвена боја. Остале кошуље су имале исто рукаве само су се закопчавале дугметом.
Српкиње су поврх кошуље носиле јелек од вуненог сукна, клашње, црвене боје, украшен разним шарама и на грудима је отворено. Касније су Српкиње куповале платно, шиле џемаданче и шарале га украсним тракама и уским пантљикама. Код млађих жена и девојака јелече од платна је било сјајно, отворене боје и врло кратко, тако да стоји знатно изнад појаса.
Старије жене су место џемеданчета носиле рку, обично зими, која се шила од два слоја платна у боји, тако да између платна буде прошивен памук.
Предњи доњи део тела прекривало је препашче, које се ткањем шарало вуненим концем, а узорак, шар, девојке и младе жене су брижно криле једне од друге у току рада, да би био јединствен. Старије жене су носиле препашче са мало шара, а преко њега или место њега и носила скутачу.
Бошча или бокча је била прегача која се носила као сукња, покривала је доњи задњи део тела и бокове. Израђивана је из две поле, које су попреко прошивене, да се спушта до изнад колена. Код млађих жена и девојака је била ткана од вуненог конца црвене, ал боје, а код старијих тамније црвене боје. Код жена у жалости, скрбосни’, као и сасвим старих, бошче су шаране затвореним бојама.
Појас поас је ткан од вуне и у ткању украшаван шарама, а после тога и разнобојним ђинђувама. У свечаним приликама је ношен поас који је био цео прекривен везом, ђунђувама и другим украсима.
О бедрима на специјалном вуненом канапу који је био привезан за појас или трак висио је нож или канија за нож.
Аљина је хаљина од сукна клашње која је по рукавима, скутовима, раменима и грудима украшена везом и шарама од црвене чохе и црвених и црних гајтана. Ова хаљина је ношена зими, а сличну хаљину својевремено су носили и мушкарци.
Жене су саме израђивале, обично или на чиме, и опанке од коже, углавном говеђе, а ређе коњске. Врпце којима се опанци причврсте за ногу су често биле у боји, и то нијансе жуте и наранџсте, ал боје. Свако домаћинство је у јесен клало по једно имањче, чија кожа је сушена и коришћена за опанке. Кожа за опанке исечена по мери у облику правоугаоника могла се купити. У опанке су се обавезно стављали обојци израђени од вунених делова неке старе одеће – џемпера, чакшира и слично, а служили су да заштите чарапе од прљања и да по стопалима буде топлије.
Српкиње су носиле чарапе плетене од вуне, дуге до колена, јер су ногавице доњег дела одеће били до самог стопала. Чарапе су украшаване везом по стопалу и по грлу, и то шарама званим мечкице.
Мушка ношња далеко је једноставнија и простија. Срби су у турском периоду носили капу накије од камиље длаке, налик кечету, тако да је она служила за прикривање етничке припадности, чиме се избегавао сукоб са насилницима. Младићи су носили цвет на капи, а после ослобођења 1912. године је почела да се носи шајкача.
Кошуља је била без икаквих шара, врло често од конопљаног платна, ређе од памучног. Гаће мушкарци раније нису носили, јер је кошуља била дуга скоро до колена. Чакшире, преклопник, копарче и копоран израђивани су од сукна и обавезно опшивени гајтаном.
Чакшире су шивене од црног сукна, осим за младожењу, чије чакшире су морале бити од белог сукна, украшене гајтанима око ногавица и чкека, два отвора симетрично начињена у висини препона. Чакшире нису имале џепове, а везивале су се помоћу учкура. Каишеве су мушкарци почели да употребљавају тек после првих повратака из печалбе, а убрзо потом су чакшире и копаран замењени панталонама и жакетом.
Преклопник се носио изнад кошуље, углавном је био од белог сукна, без рукава. Сличан хаљетак са рукавима се звао минтан. Зими су се носила оба.
Копоран се носио преко преклопника, био је такође од сукна, а на леђима је имао јаку, велику крагну облика квадрата и величине око 30 х 30 цм, која се по киши и снегу подизала на главу и закопчавала копчама.
Преко преклопника се носио дуг појас ткан од вуне, једнобојан или на пруге израђене у ткању.
Средином XIX се века носила и долама, хаљетак који је допирао скоро до колена и био украшен црним гајтанима. Пастири су носили зубун збан од сукна без украса, и то у касније јесе- ње и ране пролећне дане када је било магле, кише или суснежице.
Опанци су израђивани од коже, са узицама беле боје. Млађи мушкарци имали су за свечане прилике чарапе до колена, извезене при самом врху грла, које су се носиле преко ногавица.
