Историографија Средачке жупе

Средачка жупа, овална котлина затворена високим и стрмим падинама, налази се источно од Призрена, у горњем току реке Бистрице. Она захвата површину од око 42 км² и елипсастог је облика, дужине нешто више од 17 км и ширине 2 – 2,5 км у ваздушној линији, са великом висинском разликом од преко 1000 метара, ако се упореде надморске висине на путу код моста на дрвен потоку у клисури   дуви (511 м) и заврна  тачка на Превалцу (1546 м). Има изразито  повољан географски  положај према  суседним  котлинама. Преко ње  се вековима  одвијао  каравански пут каравански Солун – Скадар – Призрен – Скопље. Густина становништва највећа је у Горњем Љубињу, а најмања у Средској.

Име је добила по Средској, њеним средишњем селу, а не, како легенде каже, по томе што су се овде среле две турске војске – једна из Призрена, друга из Сиринићке жупе, с циљем да покоре њен народ, који се још седам година после пада Призрена  1455. године борио  против Турака. Због тог и таквог отпора, Арбанаси, као помагачи турске војске, назвали су ову жупу „Мала Србија”. назив  Средачка жупа је устаљен, а у појединим студијама из ранијег периода  може се наићи на Сретачка жупа или Стретечка жупа, како је рецимо, назива др Миливоје Павловић.

Нема података о могућем ранијем имену ове жупе, али називи појединих насеља и предела – Манастирица, Калуђерица, Краљев двор, говоре да је у средњовековној Србији она имала важну улогу, а предмети  откопани приликом изградње  пута Призрен – Брезовица  – Скопље, комади опеке, остаци водовода  и новчићи, то потврђују и дају повод за даља истраживања,  поготово пећине Ковачница.

Рудно богатство овог краја, бакар и гвожђе, експлоатисано  је још од времена Римског царства  и Византије, затим у средњовековној Србији и касније, за време турске владавине. О томе сведоче примитивна окна у Локвичком потоку (Гаришта), а испитивањима  вршеним на Превалцу, Булецу и на Шари изнад Љубиња, је утврђено да поред бакра има и молибдена, цинка и хрома.

Прве писане  помене  о Средачкој  жупи срећемо  у хрисовуљи  краља  Драгутина  из XIII века, као и у хрисовуљама краља Милутина и цара Душана из XIV века. У повељама  нема села Драјчики,  Манастирица и Мушникова, али само име Манастирица говори  о томе да је то био посед манастира, а село Мушникова налазимо 1465. године у Поменику цркве Света Тројица у Мушутишту, што је знак да су и ова села постојала.

Изузев Горњег Села, које у повељама налазимо под именом „село на Средској”, остала села су имала иста имена. Данас више нема села Жештане које се у повељама помиње, али се нагађа да се налазило  између Живињана и Плањана. Могуће је, такође, с обзиром  на чињеницу  да се граничило с атаром села Речана, да то село може бити данашње Стајковце или Живињане. Само помињање ових села у XIII веку знак је да су она постојала и раније, али су сва била манастирски поседи – земља, људи и остала имовина, а које је од њих припадало манастиру Св. Архнгела или Хиландару зависило је од владара, који је манастирима даривао  и по више села. Како су се ти поседи мењали, долазило је до расправе између самих манастира. Тако је цар Душан неколико села даривао  Хиландару да би након кратког времена  нека од њих поново  вратио и даривао свом манастиру Св. Архангела код Призрена.

Процес ослобађања села од дажбина намењених манастирима одвијао се постепено у току друге половине XV века, на целом простору Старе Србије, па и у овом крају. 

Почетком XVI века је овај процес, иначе последица слабљења српске државе пред надирањем Турака после Косовске битке, имао повољне  последице  по  сеоско становништво, чија су домаћинства економски просперирала. Тако је и Средачка жупа већ крајем XV века била привремено аутономна.

Распоред села

Постоје  различита мишљења о територијалном простирању Средачке жупе, односно о томе, која села јој припадају, а која не. Неки  аутори међу села ове жупе убрајају Јабланицу и Врбичане, Цвијић је изоставио село Локвицу, а др Ђорђе Микић је укључио и село Севце, на основу тога што је оно одиста својевремено припадало  Призренском срезу. Други аутори, као што је мр Пајкић, и махале убрајају у села. Не улазећи у разлоге оваквих разлика у тврдњама цењених истраживача, данас можемо рећи да Средачку жупу чини тринаест  села. У  долини Бистрице су Речане, Средска, Мушниково, делимично и Горње село, а остала на падинама. Ако као осовину посматрамо Средачку Бистрицу, која у самом Речану прихвата Љубињску (Побијеницу) и Манастиричку (Шијавицу), онда су, поред споменута четири села, остала распоређена на њеној левој и десној обали: села Живињане и Плањане су на десној, а на левој су Локвица, Стружје, Манастирица, небрегоште,  Доње  и Горње Љубиње и Драјчики.  У оквиру села су махале, које нису одвојене, изузев Горњег Села чија је махала, Горње ма’ало удаљеније  од самог села него друге. На средини  жупе се налази село Средска, карактеристично  по својој разуђености.  Оно је сачињено  од седам махала, заселака, која су међусобно  удаљена између 200 и 1500 метара. Засеоци су размештени на обе обале Бистрице, и то Рачојки (Рачјићи) и Богошовце (Богошевци) на десној обали, Стајковце, Милачики (Милачићи) и Крајићи на левој. У махали Паличкој су дом културе, пошта, самопослуга, станица милиције, трговинско предузеће „Средачка Жупа”, Месна канцеларија,  Месна заједница  и библиотека, а преко  реке,  више према  Милачики, налази  се амбуланта, зграда осморазредне основне школе и црква.

Будући да су ова насеља постојала још у XIII веку, од када се помињу у повељама владара, а вероватно и пре тога, у овом случају не може се рећи да су настала тако, што су људи бежали од Турака и своја насеља формирали далеко од саобраћајница, дубоко у шумама и уз планинске потоке, као што је случај са другим насељима, особито у Србији. Додуше, вероватно  су управо тако настала села Манастирица и доње Љубиње, из страха од неких освајачких хорди, али то није био преовлађујући начин настанка ових насеља.

Извесно је да привлачност  ове жупе и кључни мотив да становништво истраје на овом простору упркос бурним историјским збивањима, лежи у њеној географско-климатској особености. Према средњој годишњој температури, коју одређује у првом реду надморска висина, Средачка жупа се може поделити на три појаса: први са 10 – 110C, други са 5 – 60C и трећи са око 1,2 – 0,40C. Чињеница да Коџа Балкан, Ошљак, Булец и Тоцив штите ову котлину од хладних северних ветрова у току зиме. Снежници Шаре напајају нека језера, тзв. горске очи, на подручју Жупе, и велики број потока и речица. највише снежника је у Коњушкама, испод црног врха, Караниколици и Кобилици, сви на надморској висини од 19 – 25 км. Преко лета су посебно корисни  јер се постепено  отапају и напајају водом поточиће  и потоке. Средачка  Бистрица у свом горњем току се зове Буковачка река, а извире на источној страни Мале планине (Мицово планинче).  Њена  прва  притока,  Шартица, извире из Мушњиковске и Средачке Коњушке. Љубињска Бистрица (Побијеница) извире у подножју Вртопа и Караниколице.

Некада  су је красили гајеви и ливаде на пропланцима  и њиве у удолинама, испресецани бројним речицама и потоцима. Планинске стране су биле обрасле храстовом и буковом шумом и четинарима изнад којих су се простирали непрегледни  пашњаци Шаре. На њима су се напасала стада која су у давна времена бројала и до 50.000 оваца, што данас изгледа невероватно,  јер је према попису из 1981. године на територији читаве жупе било свега 4.557 грла ситне стоке.

За време турске владавине паљевином су уништене четинарске шуме, тако да су шуме на Ошљаку, као и оне северно од Мушникова и Горњег Села, заправо, само остаци. Паљевине, крчевине, а знатним делом и гајење великог броја коза у једном периоду, учинили су да падине Ошљака, и не само те, потпуно оголе. Затим су наступиле бујице, које су спирале и муљ и камење и наносиле  их на ионако мале њиве поред  реке. Сељани су их стално чистили, што се данас види по великом броју могила, стена које се обично налазе  на међама  између њива. Само се тако могао очувати понеки педаљ зиратне земље која је и на великим висинама давала добре приносе захваљујући редовном ђубрењу помоћу трла и стајског гнојива.

Обичаји и предања

Обичаји овога краја, које је најдетаљније описао Војислав Станковић, веома су живописни. Земља, вода и ватра су окарактерисани као табуи, а дрво и камен као реликти. Земља као табу је уграђена и у веровања,  да се из ње поново рађа све што у њу улази и да је она спона између живих и мртвих. Отуда се при првој јесењој сетви узима земља са раскрснице и пребацује преко волова речима: „Земљи нек је тешко, а вама лако”. Култу воде придавао се велки значај и дубоко се веровало у њену моћ. Породиљама су давали да пију воду тако, што су је сипали кроз ногавицу чакшира њеног мужа. Свадбени обичај Срба из овог краја је да у понедељак невеста рано доноси воду са извора и њом полива сватове извршавајући при томе низ утврђених обичајних радњи. У селу Речану верују у исцељитељску моћ воде са извора добра вода, а у Љубињу сматрају и верују да је вода са Топлец – чесме лековита. Ватра је уткана у веровања и обичаје везане за склапање брака. наводаџија, када иде на договарање прилази огњишту да промеша жар, како би му посао и разговори лако текли. За време свадбе свекрва сачекује снаху, невесту, код огњишта, пошто су огњиште и ватра симбол живота. Звери у шуми или на трлу, као и „зли духови” се растерују ватром.

Свако старо усамљено дрво је посебно поштовано, називало се самодрво и за време литије о Ускрсу, Спасовдану или Илиндану, сврдлом би га бушио свештеник уз одеђени део Литургије, а пиљевину коју сврдло при томе избаци учесници литије би жустро сакупљали и чували. Таквих је стабала било у сваком селу или махали бар по једно, а најчувенији су дуб у Полици, храст у Богошевцима, брест у Рачојки и друга. У стара времена орах се уопште није смео сећи, а још мање садити поред куће, јер је то једино родно дрво које је било везивано  за култ мртвих. Самодрво ни ветром оборено није се уносило у кућу за ватру, а у селу небрегошту сељани су га сматрали за стециште духова и, како су стари причали, често се у том гају чула таква ломњава као да се синџири крше. Плодови гајених врста, на пример јабуке, такође су коришћени у разним обредима. Када се младој породиљи носи повојница, обавезно се носи јабука. на бајрак се обавезно ставља јабука, али везивање  раћања  и смрти видимо и кроз обичаје да се на задушнице обавезно  носи нешто од воћа, у првом реду јабуке. Љубинци су у стара времена помоћу лишћа прогнозирали време: ако би лишће било гушће на средини  стабла, то значи да ће зима бити јака средином  сезоне, рачунато од Митровдана до Ђурђедана. Постојало је и веровање да се испод појединих дрвета не сме спавати, седети, па чак ни пљувати, као што је јасен изнад Мушникова, јер ко би испод тог самовилског дрвета заспао – укочио би се. 

Слично веровање постојало је и за дуб код махале Рачојки у Средској. Камен на крају Богошевца код места званог Арапин гроб служио је у стара времена да се деца испод њега провлаче како се не би заразила Великим кашљем (Pertusis), или да би се од њега излечила. Ово веровење је задржано све до краја друге деценије XX века. Мајка чија су новорођенчад умирала стајала би на камену код старе цркве у Мушникову док исплете чарапе за дете, или му руком сашије кошуљу, из веровања да ће јој оно које носи тако остати животу. И поједини предмети из домаћинства  служили су као фетиши. За време градоносних падавина у селу Крушец домаћица би узела сито и викала „Ајд’ у планина!” или износила у двориште софру, сто са којег се једе, те на њу стављала страшник, прво јаје украшено за Ускрс, три лојце, кашике и туњец. Ако се очекивало невреме, олуја, пљусак или град, испод кућне стрехе би се стављала секира са сечивом окренутим према небу, јер се веровало да ће она пресећи облак. Ова верова- ња су се задржала чак и у првој половини XX века. Осим јабуке, која је плод којем се међу свим Србима, а и шире, приписују магична својства, и други плодови су фетиши. на пример, први клип кукуруза се окруни рукама и та зрна се баце живини ради плодности. Хлеб од првог брашна се стављао у сито да би година била сита. Код Срба био је обичај да се за прву јесењу сетву закоље кокош, обично петао, и спреми за јело, да се поред тога умеси и пита, па да се руча на њиви са блиским особама који се ту задесе. Орач је увече морао да се окупа и обуче чисто рубље, како би жито касније било чисто од уродице. Завршетак жетве обележавао  се ношењем  богубрада, последњег пожњевеног  класја везаног у свежањ, који је носила од њиве до куће једна од жена – жетелица. Она на том путу до куће није смела да проговори, нити да се икоме насмеје, иако би они које је сретала покушавали да је насмеју или изазову да проговори.  Завршетак вршидбе се обележавао на тај начин, што се на стожер, стуб од дрвета у средини гувна за везивање коња који гази жито, или дирек од ајата, мале просторије код улаза у кошару, лепила говеђа балега и на њој се зрнима пасуља, кукуруза или другог плода обележавало  колико је карлица којег жита било.

Ђурђевдан је био празник којем су Срби придавали посебан значај. на тај дан су обилазили своје њиве и ливаде и китили их врбом – једном, двема или трима гранама, зависно од величине парцеле, које би заболи у земљу, а за ручак се први пут у години јело јагњеће месо.

За време  великих летњих жега, када дуго не падне  киша, у селу би се сакупила група старијих девојчица и дечака обучена у стару одећу. Они би отишли преко њива засејаних житом или кукурузом, где би их чекали власници тих њива са судовима пуним воде. Кад група наиђе, домаћин их прска водом док девојчице и дечаци певају додолске песме: „Ми идемо преко поља, а облаци преко неба, ој додоле...” Већ неколико деценија овај архаични обичај зазивања  кише магијским обредом се не може видети, а и усева је све мање у пољу.

Обичај  обележавања  крсне  славе  у  породицама   Срба  је  посебно  распрострањен  и веома  дубоко укорењен  од давнина. на одговарајући  начин и села славе своје, сеоске славе, и то: Локвица св. Илију, Живињане  св. недељу, Плањане Спасовдан, Средска николовдан,  са изузетком засеока Паличојки, који слави Ђурђицу, Крајићи и Јакшићи у Рачојки славе Петковдан, драјчики  Аранђеловдан,  а неки од сељана  николовдан,  Горње село Пречисту, а у Мушникову неке породице  николовдан,  а неке Ђурђицу, јесењи Ђурђевдан. Мушниково заједнички слави Петковдан, дан Свете Петке, а раније дан св. Петра и Павла.

Осим сеоских слава, у појединим селима су се носиле литија, дизали крсте, како је народ говорио,  и то у Горњем Селу на Ђурђевдан,  у Мушникову првог  дана  Ускрса, у Средској на Васиљицу и другог дана Ускрса. ношење  литије најдуже се задржало у драјчикима, а у осталим селима је престало пре неколико година. После завршених литија код цркве се диже такозвани град, а у Средској жене су играле и певале у свом колу које се звало  с’бор.

У групу архаичних и религиозних обичаја код Срба спадају и покладе, после којих долази ускршњи пост. Уочи поклада обичај је био да се једно кувано јаје веже танким концем, обеси на средину собе и љуља, док деца покушавају да га ухвате устима. на сам дан поклада је био обичај да се девојке љуљају, тако да се после ручка излазило на сеоску утрину, пажић, на погодно дрво би се везао конопац и ту љуљале девојке.

Покладе су по обичају биле и време када је највећи број печелбара  у групама, тајфрама, полазио у печалбу. Сезонски рад у другим крајевима, најчешће у Кнежевини Србији или Румунији и Бугарској био је важан извор прихода, практично занимање многих људи из овог краја од XIX века до данас.

Лазарице су такође архаични религиозни обичај који се одржао и до данашњих дана. Шест недеља  великог поста у Средачкој жупи и у призренској  кази не може се чути других песама, осим лазаричких. Раније је у сваком селу постојала бар једна група лазарица, а често две или три, а сада се дешава да се девојчице из два села сакупљају да би створиле групу лазарица и училе да певају те песме. У тим условима овај обичај трпи многе промене, како у ношњи, тако и у певању лазаричких песама.

Лазарева субота и ноћ уочи тога дана су радосни тренуци за девојчице које се спремају за лазарице и врло ретко бива да тај обичај изостане.