Образац одевања Срба у Сиринићкој жупи,

 крај 19. и прва половина 20. века

Међу најлепше делове  сиринићке  ношње спада превез са капом и то они везени старим мотивима без шљокица и срме. Превез се спушта са главе низ леђа до близу појаса. најчешћи мотив, који се  понавља  у разним  варијантама,  зове  се  бистри  крст и налик  је на  вез  на старим свештеничким одеждама.  У  Сиринићу се спреда  опасивала  прегача  бошча, црне  или тамноцрвене боје са цветном, по ивицама утканом шаром и подвијеним горњим угловима. Мала, задња, ситно набрана прегача назива се алено бошче и украшена је шарама јаркоцрвене и модре боје, распоређеним у виду шаховског поља, што чини особеност овог подручја. Остали делови ношње, кошуља и јелек, чарапе и опанци су такође украшавани везом на уобичајеним местима, а од аксесоара су биле обавезне ниске новчића ношене као огрлице.

Мушка ношња у овом крају је нешто живописнија и разноврснија  него другде на Косову и Метохији и недвосмислено указује на основно занимање становништва – сточарство. на глави је шубара тамне боје, кошуља је украшена везом на прсима и упасана у чакшире. Појас је широка тканица од вуне затворено црвене боје, широк до 25цм. Зими су мушкарци преко свега облачили још и дугачку хаљину од белог, а касније мрког сукна спреда отворену и без рукава. То је врста дугачког зубуна који је рано  изобичајен.  У  чешћој употреби  био је широки гуњ са широким рукавима дугим до лакта и са јакуљом за покривање  главе на леђима. Ова јакуља, када се стави на главу и споји кукамама на темену и изнад чела, чини класичан кукулус, кукуљицу.

Истраживање у Сиринићкој жупи је текло у два маха, од марта до априла и од јуна до октобра 2007. године. Посебно смо били срећни што смо нашли комплетну ношњу на тавану старе куће у Готовуши, у девојачком сандуку домаћице куће Ратке. Ношња је била веома оштећена, али смо успели да је рестаурирамо. Захваљујући казивању Веске Сталетовић упознали смо се са начином стављања превеза на главу и тако успели да овај обичај отргнемо од заборава. Осим ње, и многи други на простору Штрпца и околних села, Готовуше и Севца и данас живе са старим традицијама. 

Радмила Станојевић нам је показала хаљетке своје ношње са жељом да се не заборави, а посебно је била поносна на хаљину. Екипу на овом терену су, осим аутора, чинили Милован Зарковић, Небојша Милосављевић – Кушнер, затим Емин Мухамед – Куја, Љубиша Рачићевић, Горан и Мита Вељковић и њихове мајка Нада  и бака Лепосава, која нам је весело певала и причала обичаје овога краја.Ннарочито је било потресно казивање Мите Раковића о страдању његове породице од албанских злотвора,  али је заједничко  певање  било и у тој прилици лек. Музику је за нас оживео кавалџија Миладин Бошковчевић.