Небрига  локалног становништва за очување традиције и лако прихватање мање вредних елемената из других крајева узроци су, поред многих других, што тако разноврсне и занимљиве игре у погледу облика, као што су косовске, не остављају ни близу онај утисак који би оставиле да је у њихово извођење удахнуто више живота и љубави. Због тога ти облици, који су сами по себи врло благодарни елементи за режију и кореографију, у неким косовским селима почињу да изгледају као замрле манифестације некадашњега живота.

У градовима, међутим, није тако, већ се игра изразито, а у Приштини у мушким колима чак и темпераментно. Поједини Приштевци, при игрању импровизују и уносе у игру додатне корачиће као украс.

У кореографском смислу, косовске народне игре су веома разноврсне и необично занимљиве. Упркос томе, начин играња је по селима скоро беживотан, а по градовима веома жив.

Песнички елементи  су такође  разнолики  и уско везани  за друштвени  и верски живот народа. Њихово тумачење  по селима  показује склоност представљању текстуалне садржине песме више на драмски него на кореографски начин. По градовима је управо супротно.

Мелодијски, пратња косовских сеоских игара има претежно архаичну и сетно словенску боју. Градске мелодије  за игру су развијеније  и разноврсније,  али и подложније  прихватању разних утицаја. начин певања по селима је примитиван и праћен оним развученим И.

По свему судећи, косовски кореографски фолклор је врло стар, али се не би могло одредити из ког времена потиче.

Поређење косовских игара  са играма  других наших крајева  и осталих народа  показује сличности у песничким елементима са хорским песмама из Србије, Срема, Боке и Јужне Србије. У  корацима,  покретима  и тактовима  највише је сличности са играма  из Србије, а у погледу структуре и са србијанском  и са јужно-србијанском играчком  традицијом. По облику сличне су србијанским, сремским, бокељским и белокрањским,  као и са руском етнографском  игром. Штавише, таква сличност косовских игара  и са играма  и словенских  и несловенских  народа наводи нас на претпоставку да су разноврсни  и занимљиви  облици косовског кореографског предања  некада  можда изражавали  опште човечанске  симболе  који су у вези  са мистичним преношењем извесних моћи, ратничким или еротичким карактером  игре, са путем искупљења, концима судбине, изобиљем и плодношћу, ствралачком снагом природе, и вечним обнављањем живота.

Све те чињенице  довољно  јасно указују на потребу проучавања  народних игара не само у вези са народним животом и нераздвојно од народног карактера, него и у свестраном односу према играма других народа. Такво упоредно истраживање, које тек треба да уследи, открило би нам, вероватно,  сасвим нове видике у неиспитаној области традиционалне игре. Тиме би била отворена  могућност за поузданије  расуђивање и сигурније закључке  о народном  каректеру наше играчке традиције. Исто тако, био би отворен пут за дубље сагледавање настанка, порекла и симболичног значења наших старих етнографских игара.

Миграцијама српског становништва су се са једног локалитета на други преносиле  специфичности говора, обичаја, традиције, поједине песме и игре, тако да се у садашње време могу чути песме са истим текстом, а различитим  извођењем у областима од северне  Црне  Горе до Велике Хоче. Песма Што си сетна невесела је један од примера, каквих има више, а много је песама које се изводе  на просторима  од Врања, преко Бујановца, све до Криве Реке  и Новог Брда, као сто су Сунце зађе међу две планине, Саздаде се црни обла’, Цвето калушо, или игре Шврљиг, Лесното, Свекрвино коло, Прешевка. Становништво области од севера Црне Горе, преко Ибарског Колашина, леве обале Ибра, Звечана, Лепосавића, има исте обичаје, културу и начин одевања, као што користи заједнички јекавски дијалекат, иако између делова тог становништва сада постоје државне границе.

На  десној  страни Ибра, од Рашке до Бабиног Моста осећа се утицај Шумадије у свим манифестацијама народног живота.

Централно Косово од реке Ибра код Косовске Митровице, све до Неродимља има специфичне одлике, које се губе код Сиринићке Жупе, а од Брезовице и Средачке Жупе већ почиње Метохија са свим својим наглашеним разликама градске и сеоске културе, препознатљивим све до Ибарског Колашина.

Централно Косово се према неким истраживачима делило на Јерце и Косовце. Јерци су се простирали  од Бабиног Моста, преко Гојбуље до Косовске Митровице. Између њих је постојао својеврсни  антагонизам  по  свим  питањима  традиције  и  обичаја.  Међу  Косовцима  је  било подела на староседеоце и дошљаке из Црне Горе, Лике и Херцеговине. Све то је имало карактер разноврсности и богатства народног живота и стваралаштва, јер су мале разлике биле узајамно поштоване, али крајем 80-их година XX века злоупотребљене у политичке сврхе.

Једна од манифестација  тог антагонизма  је  било играчко надигравање између Косовопољаца, углавном потомака дошљака, и староседелаца Прилужана. на игранкама су се они сатима надигравали у Дому културе Косова Поља, суботом, и у Прилужју, недељом. Мушка кола су се играла све док неко од играча дословно падне од умора, а ко издржи најдуже у колу сматрао се победником. најчешће су то били Косовопољци.

Најстарије записе песама из овог краја је начинио Стеван Ст. Мокрањац и они су окупљени у књизи „Записи народних мелодија” у издању Музиколошког института САНУ. Коста Манојловић је у Приштини забележио 16 мелодија 1924. године. Записивањем песама из овог краја бавили су се и други истраживачи  – сестре Јанковић, Миодраг А. Васиљевић, Владимир Р. Ђорђевић. Сестре Јанковић су за првих пет песама  у збирци  коју су објавиле  између  два светска рата одабрале  управо песме из овог краја. У записима Милоја Милојевића  то су примери 22, 23, 24б, 46б (Цвето, мори Цвето), 47б, 59в, 70а, 70б, 71, 74б, 75, 76, 79б, 80, 82, 83, 88, 109, 115, 124, 141, 142,'146, 147, 155, 159, 162, 163б, 177, 182, 192, 193, 195, 199а, 201, 204а, 208а, 216 и 217. 

У наведеном делу Миодрага Васиљевића песме централног Косова ћемо наћи под бројевима 7, 26, 30, 57, 62а, 63, 66 (Девојче, девојче), 68, 80а, 87б, 97, 126а, 156, 184а, 229, 236, 249б, 298б, 321, 327, 329, 358,364а, 364б, 367, 373, 387 и 398.

Музички садржај  песама  које  су записали  поменути  сакупљачи  указује  на  богатство мелодије, поготову када су у питању песме споријег темпа у којима певач може да покаже умеће имрповизације,  што је и узрок постојања  бројних варијанти  истих песама. У  брзим  песмама нема много украса, због тога што су ове песме превасходно  замишљене као пратња игри, чиме је условљена  и њихова  уједначенија  метрика  и правилност  ритма. Диференцијација између градских и сеоских песама се може дефинисати кроз опсег мелодије. наиме, док су сеоске песме претежно уског обима, засноване на четири или пет тонова, градске одликује већи распон у том смислу. Градске мелодије за игру су развијеније  и разноврсније,  као и подложније преузимању разних  утицаја.  Мелодијски  токови,  особито   сеоских  песама,  засновани   су  на  претежно поступном покрету, умерености мелодијског кретања, уз ретке скокове између тонова. У односу на друге крајеве Косова, песме из области Приштине се могу окарактерисати као одмерене, што се одражава и на начин играња. Овакву одмереност можемо наћи и у призренској области.

Инструменти који су коришћени као пратња певању и игрању су свирајка, дудук, гајде, зурле и тапани.

Музички инструменти који се користе на простору Косова и Метохије мешавина су оних пореклом  са домаћег  тла, као што су свирала, двојнице и гусле, и инструмената оријенталног порекла, гајди, зурле, дудука, гоча или тапана, тимпана, дарабуке, даири и дефа. најчешће  се комбинују као инструментална пратња народним играма, а појединачно, солистички, користе их пастири (свирале и двојнице) или, пак, прате певање епских песама (гусле).

Пођох по горе џанум ју варош малу

Нотографија и текст:

1. Пођох по горе, џанум, Ју варош – Малу. Варошке моме, џанум, 
2. Све су џивлеџике,
3. Марије шише од ракије мезе по ракије
4. Пођох по горе џанум, Ју варош – малу
5. Варошке моме, џанум, никог не гледају, Марије шише од ракије мезе по ракије
6.  Ај сутко, лутко, џанум, бела гугутко,
7. Ај, доле, доле, џанум, чифте пиштоље
8. Марије шише од ракије мезе по ракије
9. Ај, насто, насто, џанум, вечаревах красно Ај, Мицо, Мицо, чанум, бела Пчелицо, 
10. Марије шише од ракије мезе по ракије.

Демко, мори, Демко

1. демко, мори, демко, парнија демко, дири, дири, дим...,
2. Ајде, мори, демко, у Горњу малу, да видимо демко, лепе девојке, 
3. Те лепе девојке, широке хаљине да пијемо демко, љута ракија. дири, дири, дим...,

Ој ти Досто бела гуско

1. Ој, ти, досто, бела гуско, дођи да те ја пољубим,
2. Трај-лај, тра-ла-ла-ла
3. Ја би дошла, али не смем, Јер ми мајка ваздан кући, 
4. Трај-лај, тра-ла-ла-лај