Историографија Приштине

Необично је размишљати о томе, како само протицање времена некад сасвим обичне, једноставне, разумљиве  чињенице  учини  далекима  и  готово невероватнима.  На  пример, да је Приштина некад била резиденција наших краљева,  да је имала двор у коме је пребивао „превисоки и благочестив краљ“ Стефан Урош III и у коме је „крјепки и самодрживи всјех Српских и поморских земаља“ Стефан Краљ, а после цар Срба, Грка и Бугара, одржао савет са Јованом Кантакузином. У XV веку Приштина је била велико трговачко место у које је стизало сребро из копаоничких и новобрдских рудника и ту се прерађивало.

Од свега тога су остале само успомене и кратки избледели  записи у старим рукописима. Све друго је нестало. Старе грађевине су порушене и од њихове грађе су сазидане нове, за ново време и нове потребе. Од цркава су прављене џамије и амами, од дворова станови и куле за нове господаре. Радови у околним рудницима су обустављени, трговина је замрла. У прошлом веку, пак, Приштина је постала административни центар.

Описујући положај Приштине, Нушић  је записао: „Приштина лежи готово  на половини дужине  Косова. То  је град  са  богатом  историjском прошлошћу. За  време краља Милутина Приштина је била средиште  његовог  краљевства,  али су и други немањићки  владари  често боравили у Приштини.“

Бити свештеник у Приштини, како то каже Отац Мирослав  Попадић, је велика  част. У некадашњој  престоници  краља  Милутина, у граду где је често столовао  цар Душан, у граду у коме је у доба Немањића било 12 цркава и манастира, у граду у коме је у једној од три цркве, у цркви Христа Спаса, почивало тело Светог кнеза Лазара скоро три године после Косовске битке. Све те цркве и манастире су Турци, нажалост, порушили или претворили у џамије.

Али тадашњи Срби, Приштевци, нису губили веру и наду у Бога, нису одлазили из Приштине, заједно са својим свештеницима, као и свуда по Косову и Метохији, сакупљали су се по кућама и ту се обављала  света литургија. У тешким условима су успели 1830. године да од злогласног Јашар паше издејствују дозволу да подигну цркву на темељима манастира Светог Николе.

Да  би што боље  украсили своју цркву, упркос немаштини, Срби су издвајали  из својих скромних прихода средства за наруџбину иконостаса од дубореза величине 10,50 x 6 м у Дебру. Слични иконостаси постоје још само у цркви Светог Спаса у Скопљу, манастиру Светог Јована Бигојског у Охриду и у једној цркви у Бугарској, а радила су их три брата Филиповића. Унели су у њега целу своју невину и лепу душу, дали себе са заносом и полетом.

О иконостасу је лепе речи написао Бранислав Нушић у својој књизи о Косову, у којој је описао како његов рад изгледа као везен, а не резбарен. На иконостасу је било много мотива из Светог писма.

Сваки стуб је био различит од другог, на једном су биле изрезбарене разне животиње, на другом цвеће, грожђе, дрвеће,  а изрезбарени су били и ликови тројице браће  – аутора. Иконостас се састојао од 14 великих и 53 мале иконе. Царске  двери и крст са распећем изнад иконостаса били су урађени златним листићима.

И сама црква је била живописана, а што није било познато до 1992. године, јер је тада уклоњен слој малтера који их је прекривао.

У Приштини је до 1999. године живело око 40 000 Срба. Деведесетих година црквени  и духовни живот у Приштини био је јако развијен. Црква Светог Николе постала је мала да задовољи потребе свих верника. У њој се годишње обављало и по седам стотина крштења, стотину венчања, а присуство верника на недељним и празничним богослужењима је такође било знатно.

Имајући све то у виду, црквена општина је поднела захтев надлежним државним органима да јој се додели локација за изградњу нове цркве. У том захтеву је било наведено  колико је и какво богатство било раније одузето цркви, између осталог и парцела на којој је непосредно пре другог светског рата био припремљен материјал за изградњу цркве. Након рата је комунистичка власт изменила намену те парцеле и на њој подигла позориште које данас носи назив „Адеми Јашари“.

Молби за подизање  цркве је удовољено, па је под руководством Владике Артемија подигнута нова црква. На  њеној  куполи је постављен  крст, а даља изградња је обустављена бомбардовањем наше земље и нашега народа приликом НАТО интервенције. Тада је у великој мери страдало и српско гробље и Приштини.

Након потписивања Кумановског споразума, када смо се сви понадали да ће мировне снаге завести ред, за наш народ и наше светиње на Косову и у Метохији су настале муке и невоље. Низале  су се лоше вести, о познаницима који су били убијени или киднаповани, о запаљеним кућама и минираним црквама.

У Приштини је за 5 година, по сведочењу оца Мирослава Попадића, од 1999 – 2004. крштено двоје српске деце и два америчка полицајца, од којих је један узео име Александар, а други Лазар.

„Имао сам и једно венчање, и то уредника КиМ радија Живојина Ракочевића. А последње опело сам обавио 28. јуна 1999. године. После тога свако ко умре ношен је у Грачаницу да се сахрани.“

У периоду 2005 – 2008. године црква и парохијски дом су потпуно реконструисани. Иконостас, међутим, није израђен. Верници нису напустили своју цркву, сакупљају се на дан славе Храма, а 2014. године домаћин славе је КУД „Копаоник“ Лепосавић, што нам представља посебну част.

По народном предању Приштина је добила име по реци Прист, јер се расприштила насред равнице. Истина је, међутим, да Приштина и није на средини равнице, већ се збила међу огранке околних брда. Нушић је забележио  и следећу причу: „У Приштини самој веле да се ова некад звала Збирштина, што би означавало  место где се збира, па је од тога после постало Приштина“.