По лепоти и складности одевних облика и украса, у косовско-метохијској области истиче се косовска народна  ношња. На  простору од Косовске Митровице до близу Криве Реке, до почетка XX века била је карактеристична по свом стилском облику јединствена сеоска ношња, са понеким варијантним разликама.Те разлике испољавале су се у орнаменталним композицијама и у различитој дужини прегаче, као  и у ношњи  на глави. Јован Цвијић  је  истакао  да „косовској сељачкој српској ношњи по богатству и лепоти нема равне. Она подсећа на  ношњу „владика“, српских властелинских жена“. Бранислав Нушић  је  писао  да  се  косовска   женска ношња одликује лепим везом, бојама и укусним  кројем  и „ако  је  по  богатству, оно ће тешко узмаћи пред оделом  сваког другог краја Српства“.

Кошуља која  се облачила само  на дан венчања – венчана кошуља зове се ђурђевајка. Те  кошуље украшаване су на горњој страни рукава и на задњем стану, изнад  рубе  кошуље. Вез на задњем  стану називан је провоз. Мотиви у везу на кошуљи су представе крста, ромба,  куке, стилизованог  цвета, троугла и други геометријски  облици. Кошуље су добијале називе по местима у којима су настајале шаре, или по шари која је била на њој навезена (липљанка, скуланка, лозана, змијана, кукана, крстанка). Осим вуне тамноцрвене, љубичасте, зелене, тамноплаве и црне боје у везу је коришћена  и метална нит, жута или бела срма, као и шљокице. Рукави су опточени узаненом ланеном или памучном чипком комбе. По навезеном рукаву венчаних кошуља пришиване  су кићанке од разнобојних  перлица. У првим деценијама ХХ века вез на кошуљама добио је нова ликовна својства – у везу се користи само срмена нит, а шаре су углавном стилизовали цветови.