Историографија Звечана

Звечан је значајан и карактеристичан српски средњовековни град, у којем су се одиграли многи историјски догађаји из ране српске прошлости, а имао је двор и једну цркву. Географ Петар Матковић помиње  да је град зидала ташта краља Милутина, византијска царица Ирена, мајка Симонидина. Други опет претпостављају да је град српски. Свакако је град прастар и можда пре српски него византијски, мада се, судећи по техници грађења извесних грађевина у њему (црква и још неке просторије непознате намене) може закључити и да је византијски.

Положај града је такав да морамо сматрати тачним да је ту већ у праисторијско доба била каква тврђава, а можда су и Римљани имали ту какво упориште, али се о свему томе, бар док  се не изврше опсежнија археолошка испитивања, не може са сигурношћу ништа одређеније рећи. Сам град је некако стално био на граници ондашњих наших средњовековних држава. Први пут се помиње у рано доба нашег средњег века, када се млада српска држава почела борити за своју самосталност од Византије. То је било у другој половини  XI века, у доба када је Вукан, Бодинов жупан, владао овим крајевима. Дакле, већ 1091. године Звечан се помиње као пограничан град Рашке, док је Липљан био седиште византијске власти. Тек у борби жупана Немање против грчке превласти јавља се опет Звечан.

Немања  је у то време  тежио свим снагама да скупи све српске територије у једну јаку државу, а то није било по вољи цару грчкоме  владаоцу  Манојлу Комнину. Стога он шаље на Немању  велику војску, која се улогори на блиској Пантини. Немања  сиђе са Звечана са својом војском   и изненада  нападе  грчку војску, коју 1170. године страховито  порази  код поменуте Пантине. Том приликом погибе и Тихомир, брат Немањин, који се борио на страни Византинаца. То је најзначајнија  победа српске војске у то доба, везана за Звечан, мада је Немања и поред тога морао да се покори Византији, све док је Манојло био на власти. Али му је та победа допринела толико, да је бар у својим земљама владао готово самостално.

Све што се после тога дешавало  у Звечану није славно, већ више трагично. Сто педесет година  касније,  овде  на  Звечану,  опет  се  завршава  једна  нова  борба  између  Константина и  Стефана, синова  Милутинових. Први  се  бори  са  ослепљеним  братом  Стефаном, касније ,,дечанским“, око власти. Стефан покушава да дође до мира између њих, али Константин одбија, те гине у борби, иако по другој верзији завршава живот погубљењем на Звечану 1322. године, где се претпоставља да је и сахрањен.

Крвава историја се и даље наставља. Стефан Дечански је остарио, а млади син Душан жели да преузме власт од свог оца, који се томе противи. Због тога га Душан изненада напада у његовом дворцу Петричу, у Неродимљи, и ту га заробљава. Одатле га доводи  на Звечан као заточеника. То се догодило 1330. године. Већ 1331. године Дечански умире на Звечану, а можда је ту и задављен, како не би дошло до измирења  између оца и сина, што није одговарало  тадашњим великашима.

После ових догађаја Звечан није никада више играо тако важну улогу као до тада. Зна се да је 1337. године господар Звечана, млађи син властелинке Данице, која је саградила цркву у селу Љуботену у Скопској црној Гори. Године 1363. господар Звечана је челник Муса, муж Драгиње, сестре Лазареве, а већ 1390. град се налази у турским рукама. Тада се спомиње турски кефалија Фериз. Од тада је он у турским рукама све до балканских ратова, када је поново, после толико година, припао српској држави.

На територији данашње  општине Звечан, која је по свом пространству једна од мањих општина Републике Србије, налазе се три изузетно значајна српска споменика културе: древни утврђени  град Звечан (први писани помен 1093/94. чији је господар  у то време  рашки жупан Вукан), манастир Св. Стефана у Бањској (грађен између 1312. и 1318. године на темељима  ранијег храма, задужбина и маузолеј краља Милутина, у коме је сахрањена  и краљица  Теодора, мајка краља и касније првог српског цара Душана Силног) и манастир Соколица (XIV век.)

Манастир Соколица својим постојањем  представља  српски духовни стожер Звечана  и његове  жупе. Манастир Соколица, уз манастир Бањску и древни град Звечан, кроз историју је био и остао изузетно јак духовни, национални и културни идентификациони оријентир. Посебно је манастир Соколица у време турског ропства представљао истинску наду у спасење српског живља.

Поред поменутих манастира (Бањска и Соколица) и манастир Девине воде као и предивни храмови  у селима Банов до, Кориље, Житковац, Жеровница и у центру црква светог Ђорђа чине духовну снагу овог краја.

Пре 1999. године  у општини је живело  9.229 становника,  од  којих је 74% било  Срба, други етнос су били Албанци који су углавном живели у месту Звечан. непосредно пре нАТО акције 1999. године становништво је процењено на 12.500 становника од којих су Срби били 95%. Према истим подацима тада је у месту Звечан било свега 4 албанска домаћинства. Данас већина Албанаца живи у албанским селима Бољетин, Липа и Жажа. Сада у општини има 16.600 становника од тога 98% српске етничке структуре.

Насеља у општини Звечан су:

Развој овог подручја вековима је био везан за рударство, а цела привреда је , исто као и цео регион Митровице, дуго била базирана на индустрију. добар део радно способног становништва био је запослен у Трепчи. Међутим, она данас представља ругло и рујину остатака симбола некадашњег глобалног напредка друштва, за чије су оживљавање потребна огромна финансијска средства. Данас је учешће радно активног становништва значајно смањено и преорјентисано на услужне делатности. Пољопривреда, која је претходно због развијене  индустрије и високог стандарда, била скоро сасвим замрла, достигавши свој минимум током 90-их, постепено оживљава у селима.

У општини се налазе три основне школе, једна средња школа, једна Високо техничка школа струковних студија, а од 2001. године и Факултет Уметности Универзитета у Приштини.