У  женској  народној  ношњи  у Лепосавићу  и околини  све  до  седамдесетих  година XX века сукње су израђиване од конопљаног, пртеног  платна: врњаче, запреге, пртене, лемеске, или ткане  од вунене пређе:  низаљке.

Заједно  са кецељама  санурама  у Звечану  и околини, или са увијачама, као и без њих, биле су основни одевни предмети. Исте сукње су ношене и у Блажеву и у Постењу. Шивене су и као плисирке, и као уске. Сукнени прслуци, грудњаци и нешто раскошније везени јелеци такође су били важни делови женске одеће у другој половини XX века. Кошуље састављене  од кројних делова колира, прса, клинова, наруквица и леђа, израђиване су од конопљано памучног платна, биле су назаобилазан део одеће са вишеструким симболичним значењем. Украшаване су пуним везом, око рукава и на прсима.

Прве продавнице за набавку куповних материјала појавиле су се у Лешку, а и данас се памте особе које су их држале: Вукоје, Урош Јездић, Јевто Стојановић, Сибин Бановић. У веће набавке морало се ићи у Рашку, у Срез, како се говорило, или у Нови Пазар у студеничком срезу. 

Појава готове фабричке робе у радњама  убрзала је додатно и иначе брзу смену традицијских одевних образаца и увођење  нових детаља у одевању. Тако се Видинка Кузмановић 1969. године удала у шивеној сукњи од каше, штофане, кафене, коју јој је сашила мајка и у куповном џемперу, тегет, од вуне. Материјал за сукњу и џемпер су купљени у Брусу. Блузу јој је такође сашила мајка, и то од шареног памучног платна, цицовине. На глави је имала белу мараму, а на ногама танке чарапе од синтетике. 

Ципеле, кожне, браон, купио јој је по старом обичају девер, који је био милицајац у Шапцу. Доњи веш је био од перлона, комбине и веш. Коса јој је била очешљана у плетенице.

Потреба да се мушкарци крећу, привређују и зарађују за своју породицу условила је снажне и релативно честе промене у традицијској мушкој ношњи на Косову и Метохији. 

Већинско сеоско становништво није се значајније осавремењивало у погледу одевања све до балканских ратова и ослобађања ових области од вишевековне турске власти. Изузетно тешки услови живота, готово свакодневно угрожавање живота српског, православног живља, условило је појаву означену као мимикрија у одевању. Зато се до 1912. године и носило бело сукнено одело, препознавано као одећа арбанашког мушког становништва, а од ослобођења одећа је била израђена од сукна мрке боје. 

Од двадесетих година XX века у мушкој народној ношњи код Срба уочавају се и елементи српске војничке униформе на глави шајкаче, а од одеће панталона на бриџ уместо чакшира старобалканског типа. 

После другог светског рата мушку традиционалну ношњу у потпуности је заменила конфекцијска одећа.

Традиционалну мушку ношњу карактерише кошуља од конопљаног, ланеног, памучног или мелезног платна, мешаног конопљано-памучног  платна, равно кројена, проширена  клиновима са стране, дужине до колена, са широким дугим рукавима којима се после Првог светског рата додају и маншете.

Преко кошуље се облачио јелек без рукава, од сукна или чохе беле, браон или модре боје, а преко њега копоран дугих рукава од истог материјала. 

Као горњи одевни предмет ношен је џамадан на преклоп, са рукавима или без њих, дуг до појаса, од сукна. У Ибарском Колашину кириџије  и имућни  људи  огртали  су још и дугу сукнену кабаницу  црвене,  ређе  беле  боје, јапунџу, коју су израђивале терзије. Она је била полукружног облика и са капуљачом, а ивице су украшаване црним вуненим гајтанима.

Чакшире су кројене од белог, сигавог или црног сукна, а по кроју су могле имати ужи или шири тур. након другог светског рата уместо сукна је коришћена  тежина, платно од конопље. 

Лети су до тела ношене гаће од конопљаног  платна, уских ногавица. Чарапе су израђиване од вуне тамнијих боја и дискретне орнаментике. Преко чарапа су ношене и чарапе доколенице без стопала, израђене од сукна и украшене црним вуненим гајтанима, калчине. 

Опанци опутњаци израђивани су од нештављене говеђе коже, а имућнији су у свечаним приликама носили и кожне ципеле кондуре.

Уз ношњу, млади људи су често носили и ланац низан од перлица разних боја, ђинђува или манистре, а младожења  је на свадби на руку стављао и младожењски прстен. 

Уз накит и оружје је било саставни део одеће – у старије време пушка кремењача, две кубуре и јатаган, као и металне фишеклије, мазаларник и кожни појас силав.