Историографија Лепосавића

Лепосавић  је  најсевернија  општина  Косова и Метохије. Простире  се  на  око  750 км² површине, а град Лепосавић је савремено рударско насеље на јужним обронцима Копаоникa. Настало је на простору између старијих села Лепосавић, Улије и Тврђан. 

Лепосавић се налази на средокраћи између рударских области Копаоника и Рогозне и развио се захваљујући околним рудницима  од  којих се  већина  помиње  још од XIX  века.  Рударство  у области Лепосавића постојало је још у старом веку, а захваљујући њему је настало Римско градско насеље Municipium Dardanicum у близини данашње Сочанице. 

У току целе римске владавине на Косову и Метохији постојао је још само један Муниципијум, Municipium Ulpiana. Развојем рударства после другог светског рата насеља у околни Лепосавића су се брзо развијала, али је сам Лепосавић заостајао за Белим Брдом. Тек осавремењавањем рударства, шездесетих година XX века у већој мери је развијено  савремено насеље, у које су се доселили становници околних места, као и рударски стручњаци из свих крајева Србије.

Лепосавић се граничи са Рашком и Брусом на северу, Косовском Митровицом на југу, са Коршумлијом и Подујевом на истоку, а на западу са Новим Пазаром.

Територији општине Лепосавић припадају југозападни делови планине Копаоник и њени обронци, између  којих се  природним  лепотама  истичу Шаторице  и  југозападна  падина  са Панчићевим врхом. Због тога смо за назив нашег културно-уметничког друштва одабрали управо име ове планине. Треба истаћи један број ентузијаста овог краја који су се својим радом и трудом борили да културни живот учине богатијим, а својим музицирањем и традиционалним  певањем скретали  пажњу на мање  атрактивне  аспекте  етнолошког и етнографског  рада: Миломира  и Радомира  Мартиновиће,  Батицу Николића  и традиционалне певаче  Лука и Тала Благојевиће, Миму Ђуричић, Драгомирка из Лешка, Прока из Сочанице, Рата и Злату Вукашиновиће, Зорана Вукадиновића из Дренове, Косту и Мила Ћирковиће. Њихов рад нам је у многоме користио као основа за ново стваралаштво. Изузетан допринос  развоју културно-уметничког аматеризма  је дала проф. др Валентина Питулић, чији су стручни савети доприносили квалитету програма.

После ратних сукоба 90-их година XX века Лепосавић  је духовно оживео.  Саграђен  је велики храм посвећен Св. Василију Острошком у византијском стилу. Обновљени су и изграђени манастир Светих Врача у Врачеву, црква у Дренови, црква Успења Пресвете Богородице у Лешку, црква  у Земаници, манастир  Св. Петке у Лепосавићу, манастир  Св. Јована и црква Св. Јована Богослова у Сочаници, манастир Св. Петке у Церањској Реци и нове цркве у Вучи и Каменици, као и црква на брежуљку Дубље између села Плакаонице и Дубоке.

Културни  живот  Лепосавића   организује   центар   за  културу „Сава  Дечанац“   у  чијим просторијама раде КУД „Копаоник“ и Народна  градска библиотека „Свети Сава“.  У холу центра за културу „Сава Дечанац“ постављена  је стална музејска изложба „Археолошко и етнографско наслеђе  на Косову и Метохији – баштина за будућност“ као заједнички рад Музеја у Приштини, Центра за културу „Сава Дечанац“ и КУД „Копаоник“. Територија општине Лепосавић није била до последњих година предмет истраживања, тако да је овај задатак на себе узео КУД „Копаоник“ као сакупљач фолклорних мелодија.

Самостални истраживачки  рад  овог  друштва уродио  је проширивањем делокруга  његових  активности  на прикупљање  аутентичне  народне  ношње ових крајева, као и снимака и тонских записа народних мелодија која су пратиле свакодневни живот ових крајева.

Карактеристика музике Лепосавића  и места која га окружују је потпуно аутономни стил мелодије, који у великој мери подсећа на црногорске орске песме. Осим у околини Лепосавића, овакав  стил певања се може наћи и у неким крајевима  око Пећи. Разлог ове специфичности музичког израза  и његова различитост у односу на остале крајеве Косова и Метохије се може пронаћи у историјским приликама, односно миграцијама становништва током XVIII века, када је северни појас Косова насељен великим бројем породица  из Црне  Горе, док су мештани Косова свој пут наставили ка Србији. И данас се ретко среће породица у Лепосавићу која не зна за своје црногорско порекло.