Истотиографија Косовске Митровице

Митровица се, налази у котлиници, коју са истока ограђују огранци Копаоника, са југа- огранци Чичавице, а са северозапада-огранци Рогозне, међу којима се истиче риолитско купасто брдо Звечан  са својом тврђавом  на врху, које се диже непосредно над Митровицом. У  тој котлини је мећуречје  Ибра и Ситнице и Митровица је углавном у том међуречју, пружајући се добрим делом и с леве стране Ибра.

Први пут се Митровица помиње у путопису Арнолда Харфа из 1499, као Mittrix, упоредо уз косовске градове  Вучитрн и Приштину. У 16. веку она се јасно помиње као градско насеље. У првој половини тог века, 1530. Б. Курипешић је помиње као тржиште на Косову. Као тржиште (,,Bazar Mitrovizza“) помиње се и у путопису Влатка Косача, који је из нешто доцнијег времена, а 1573. Дифрен Канеј је назива чак лепом вароши у равници.

Као трговинско место и место кроз које пролазе путници и каравани Митровицу помињу Маријан Болица, П. Богдановић  и други путописци и извештачи  17. века, а Хаџи Калфлфа је наводи и као административно  место. Код њега се Митровица наводи као средиште кадилука суседног вучитрнском кадилуку. Евлија Челебија је назива станицом на Косову, што управо значи караванска станица на путу који води дуж Косова и Метохије.

Митровица се као градско насеље помиње и у 18. веку, међу градовима Епархије, у време митрополита Никодима. Међу градовима у тој епархији , на чије су кадије и наибе били упућени неки фермани из 1191. (1777) и 1198. (1784), Митровица се такође помиње, што свакако значи да је она  и кроз тешко доба 18. века задржала градску функцију, бар као административно средиште. И у 19. веку, све до окупације Босне и Херцеговине (1878), Митровица се помиње као варошица у Босанском  вилајету. После окупације  Босне и Херцеговине, све до 1890, она  је у области новопазарског санџака, подређена Новом Пазару, каква је уосталом била и раније, када је заједно с новопазарским пашалуком, улазила у састав Босанског вилајета.

Како су поједини  делови  града  настајали у различитим  временима  и од различитих досељеника,  то они имају сваки за себе свој посебан  тип, који, опет, готово у свим деловима града, није јединствен. Исељавњем муслимана и доласком Срба и Црногораца на њихово место и спорадичним  подизањем  нових модерних кућа, сваки од тих градских делова је прошаран и тиме нешто измењен. Покушаћемо да изнесемо један кратак преглед типа овог града кроз фазе његовог развитка.

Б. Нушић је још крајем 19. века приметио да митровачко становништво чине досељеници из других градова и да зато Митровица нема свој нарочити тип. Митровица, како каже Нушић, нема ни своје одело, ни свој језик. У чаршији митровачкој меша се Никшићанин са Велешанцем, Пећанац са Гњиланцем, Приштевац са Призренцем и Пазарац са Ћаковцем. Иако нешто измењена таква је слика Митровице и данас. Мешовитост њених досељеника се још осећа у наречјима и локалним говорима крајева из којих су долазили. Та велика мешовитост досељеника у кратком, али бурном развоју Митровице учинила је да она ни у једном погледу не дође до једног израженог типа. Она стварно више делује својим лепим положајем и својим великим и разуђеним  простором  него својим одређеним типом.

НАТО агресијом на Србију деведесетих настаје Северна Косовска Митровица поделом општине  Косовка  Митровица  на две општине, Јужну Косовску  Митровицу  са албанском  већином и Северну Косовску Митровицу са српском етничком већином.  Границу представља  мост на Ибру.  Обухвата делове  следећих  насељених  места: Косовска Митровица,  Горњи Суви до  и доњи  Суви до. Обухвата око 1/5 града Косовска Митровица где се налази 22.000 становника од којих су 19.000 Срби, 2.000 Албанци а 1.000 остале мањине. Налази  се на левој страни Ибра. Северна  Косовска Митровица је тренутно један од најзначајнијих, политичких, образовних  и здравствених  центара  за Србе на Косову. Она је једина урбана средина на Косову и Метохији где су Срби већина. Ту се налазе Клинички центар, који је једини здравствени центар за Србе на Косову.

Сви административни и културни објекти Митровице налазе се на јужном, албанском делу, па и православни храм Свети Сава. Са поделом града, српски део остао је без адекватних услова за рад - Културни центар, Градска библиотека, аматерско позориште, галерија – све је то остало преко Ибра. Морали су кренути испочетка. За рад су морали користити просторије некадашњег Техничко-металуршког факултета. У Косовској Митровици је од 2005. године смештена и Српска драма народног позоришта  у Приштини, чија се сцена сада налази у дому културе у Звечану, одакле прелази у Грачаницу. После 18 година паузе, 2011. године обновљен  је Сабор културно- уметничког стваралаштва  Србије. Ова манифестација  окупља ликовне уметнике, писце, фолклорне ансамбле и културне посленике из Србије, Републике Српске и Црне  Горе. У Косовској Митровици се од 2001. године налази  привремено седиште већине факултета Универзитета у Приштини. Поред њих, данас постоји и културно уметничко друштво ,,Косовски Божур“ – Kосовска Митровица.

На  узвишењу  изнад  града,  у северном   делу  Митровице,  после  НАТО  бомбардовања, саграђена  је црква Светог Димитрија. Градска слава Косовске Митровице је празник Митровдан који се обележава 8. новембра.