Историографија Ибарског Колашина

Зубин Поток

Подручје Ибарског Колашина простире се северно од Буковичке реке, притоке Ибра, Мокре планине и старог града Звечана на југу. Оно обухвата горњи слив Ибра и реке Рашке и допире до планине Голије на северу. Ово подручје је било део старе Рашке, средишта средњовековне Србије, државе Немањића, из које су се, јачањем  политичке и државне  моћи, њене  границе даље проширавале. 

Очувани споменици културе, Петрова црква и Ђурђеви Ступови, стари град Рас, манастир  Сопоћани, и други, су сведочанства  великих  стваралачких  достигнућа  српске средњовековне државности на пољу културе и уметности.

Ибарски Колашин се налази у горњем току реке Ибра, од његовог  излаза из рибарићке клисуре готово до саме Косовске Митровице. На западу је омеђен  планином Мокром, која га одваја од Метохије, а на истоку планином Рогозном. Ибарски Колашин обухвата око четрдесет села настањених српским становништвом, а под овим географским појмом се у ширем смислу подразумева и планина Рогозна. 

Како је она готово ненасељена, у ужем смислу се под Ибарским Колашином сматра описана територија без те планине. Српско становништво Ибарског Колашина насељено је у XVIII веку, о чему сведоче називи села. Према легенди, опустео Ибарски Колашин су населила четири брата, Јакша, Влашко, Матко и Ђуса, а од њихових потомака су настали велики родови, Јакшићи, Влашковићи, Матковићи и Ђусићи, који и данас живе на овом простору.

Колашинци су за време турске владавине уживали извесну аутономију која се огледала у институцији кнеза из редова локалног становништва, који је имао управна и судска овлашћења. У току XIX века Колашин се делио на четири кнежевине, од којих је свака имала свог кнеза, на челу целог Колашина налазио се, такођe, кнез.

И данас Ибарски Колашин (Зубин Поток) представља чисто српску оазу, али са нешто мањим бројем села јер је један део села потопљен изградњом бране у селу Газиводе. Настало језеро протеже се двадесетак километра у дужини.