Образац одевања Срба у Пећи, крај 19. и прва половина 20. века
У свим срединама централнобалканске зоне и у женској и у мушкој одећи, платнена кошуља у облику равно кројене тунике са рукавима је основни доњи и горњи хаљетак. Потекла из старог века, коришћена међу Илирима, Трачанима, дачанима и Словенма, готово свуда је уобичајене ширине, са једним до два бочна клина. (Народне ношње Срба на Косову и Метохији у XIX и XX веку = Ethnic dress of the Serbs in Kosovo and Metohija in the 19th and 20th centuries. Београд, Лепосавић, Музеј у Приштини, Mnemosyne, КУД „Копаоник“, 2013. Стр. 16-19.)
У рашко-метохијско-косовском појасу се развила у звонолику одећу са више уметнутих клинова, којих код невеста има и до двадесет. У том облику, са богатим везеним декором, видљиви су одблесци средњовековног текстила српских властеоских одора.
Женске ношње дефинише сукња од две попречно састављене поле, набрана и отворена целом дужином. Подједнако су је носиле девојке, невесте и удате жене. Две њене основне варијанте су кратка, која покрива само бокове или допире до колена, украшена утканим геометријским шарама – запрега, наребраница, бокча, бошча, бојче, у рашко-метохијско-косовским ношњама и дуга сукња, која досеже готово до руба кошуље, пругастог ткања, са називима – фута, футарка, вута, вутара, запрега (од Јужног Поморавља, преко Ресаве и Сврљига све до тимочких крајева).
Археолошки материјал из римског периода са сачуваним траговима старе балканске традиције аутохтоног становништва неким научницима указује на аналогију кратке сукње завијаче и сличног старобалканског одевног облика.
Најлепше обликовани хаљетак са широком применом, познат на широком простору од југа Балканског полуострва преко североисточне Европе све до предње и централне Азије, је зубун од белог сукна, без рукава, дуг до колена, отворен спреда. Метохијски зубуни се истичу рељефношћу суптилно сложених геометријских шара. Уз неизбежне геометријске украсе заступљени су стилизовани цветни мотиви изведени везом, нашивцима чоје, додатком кићанки и реса.
Чинио је саставни део одеће још код Трачана, Илира и Словена, а примерци из XIX и XX века сведоче о високим дометима народног рукотворства, на којем су се касније одразили утицаји византијских, српских средњовековних, западноевропских и декоративних вредности.
Дуга бела непросечена или просечена сукнена аљина са рукавима, сукно, старословенског је порекла, позната је у одређеним раздобљима од јужног Балкана до се-верне Европе. Примљена је вероватно од пастира који су овамо продирали из Азије, а најчешћа је у источним пределима.
Од горњих делова одеће који су ношени лети, а поједини већином само зими, велику примену и распрострањење имао је и кратак прслук јелек, јелече, гуњић. настао трансформаци- јом од зубуна у турском периоду, јелек је хаљетак без рукава који се одржао све до наших дана.
Чакшире представљају одевни предмет подложан многим утицајима, који се нису одра- жавали на његов назив. Под турско-оријенталним утицајем су биле кројене са туром и од колена са уским ногавицама, а у метохијској традицији их срећемо у облику дубоко укројених панталона, ширине прилагођене потреби за кретањем током свакодневних послова. начињене од тамних вунених тканина, одражавале су имућност власника богатством украса од нашивеног црног гајтана.
Уместо закључка наводимо цитат приповетке Данила Николића из збирке Повратак у Метохију:(Данило Николић: Повратак у Метохију. Београд, Слово љубве, 1973. 129 стр. (Савремена југословенска приповетка) Приштина, Јединство, Београд, Српска књижевна задруга, 1991. 285 стр. (Српски приповедачи)) „Можда је у Метохији било оно што ће нам увек бити неопходно. Што даље у време, све више, све потребније. нешто мирно, вечно, плодно, бујно, спокојно. Како смо изгубили некако неосетно, лагано неминовно оно што више никад нећемо имати... Метохија је наше детињство, наша младост, наша чистота. Зато треба живети и надати се на "повратак исходишту.“
Рад на овом терену је био посебно задовољство, зато што смо сви јако желели да наступимо на том месту. Пред том нашом жељом су нестале многе препреке, па је испред Пећке патријаршије, у албанском окружењу, педесетак српских младића и девојака одсвирало и отпевало песму Где си била Недо, Недо чанаклијо? Ја сам била, прото, у Митрополију! У време када је настала ова песма Пећка патријаршија је била митрополија и управо на њу се песма односи.
Прилика да се у Високим Дечанима одигра коло које се играло 150 година раније у порти Пећке Патријаршије и да се отпева Играло коло под Видин, пусти мене мајко да видим, а види се до Гораждевца, границе и бране Метохије, и то у народним ношњама овог краја, пружа духовни препород и испуњеност.
Те тренутке су са нама поделили, између осталих, и отац Михајло и отац Слободан из Рашко- призренске епархије, храбри људи и верни чувари српске културне баштине.
