Историографија Пећи

Пећ, славно средиште  српске  патријаршије, први пут се помиње  као насеље  око 1202. године, а 1220. године као село у жупи Хвосно. Утврђени манастир близу Пећи био је најпре, од краја XIII века до 1346. године столица „епископије хвостанске“ и „епископа хвостанског“, а касније све до 1766. године, са извесним прекидима, столица „велике цркве архијепископије и патријаршије у Пећи”.

Још је Св. Сава у Хвосну установио архиепископију, и то у селу Студеница код Пећи, па се ова епископија звала и студеничком, а за разлику од Немањине Студенице, Мала Студеница. При крају XIII века, у једној христовуљи краља Милутина помиње се Лек и Пешт архиепископова. Краљ Милутин (1282-1321) учинио је Пећ средиштем црквене власти. Наиме, он је преместио столицу поглавара српске цркве, самосталног српског архиепископа из Жиче у Пећ. Пећки архиепископ је 1346. године проглашен за српског патријарха, а Пећка архиепископија за Пећку патријаршију, из које се у црквеном погледу господарило над  свим српским православним епархијама. Комплекс Пећке патријаршије састоји се од неколико грађевина,  међусобно повезаних: црква Св. Апостола, црква Св. Димитрија и црква Богородице уз коју је додат мали храм Св. Николе.

Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао многе поклоне од њих, као и од страних великодостојника. Одликовала га је богата и разноврсна привреда  и архитектура. Производило  се много, почевши од прехрамбених  и одевних до предмета високе уметничке вредности. У то време су у граду радили најбољи мајстори филиграна, ковачи, кројачи и други занатлије. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а производила се и свила. Пећ није био познат у средњем веку само као владичанска, митрополитска и патријаршијска столица, већ и као живо трговачко место са дубровачком колонијом. У XIV веку Пећ се помиње као место које походе дубровачки и которски трговци; домаћи трговци (Пећанци) походе Котор, где закључују трговачке послове са Млечанима. Трг се одржавао поред манастира, а јурисдикцију над пећким тргом и панађурима врши Пећки архиепископ, касније патријарх. Пећке панађуре походе дубровачки  трговци и у XV веку. У Пећи је 1410. године боравио Ђурађ Бранковић са мајком Маром и братом Лазаром.

Пећка патријаршија је постојала до пропасти српске самосталности на Дунаву 1459. године. Тада су је Турци укинули, а њену власт пренели на охридског архиепископа. Српска патријаршија је обновљена 1557. године, опет са седиштем у Пећи, да би је 1776. године Турци поново укинули и ставили српско свештенство под управу Васељенске патријаршије у Цариграду.

И у турско време Пећ је било место познато широм српског света због„српске патријаршије Пећке“. Патријарх Никодим је 1450. године написао у Пећи повељу манастиру Хиландару, који је имао имање у Пећи. У XVI, XVII и XVIII веку као господар  Пећи помиње се феудална фамилија Махмуд-беговића. Један од њих, према  извештају млетачког провидура  од 10. фебруара  1690. године је попалио  Пећ (castello Pech). Аустријски извештаји тог времена  помињу Пећ (Peclia) са 130 села у овом пределу. По једном запису, 1720. године пећки патријарх „обнови град и са полатами“, што се свакако односи на ограђени манастир, који је пострадао од Махмудбеговића. У XVIII веку у Пећи је било, сасим разумљиво, и српског православног  становништва. У Пећи се 1736. године помиње господар Петар Андрејевић.

Путописци XIX века помињу Пећ као знатнију варош. Тако Ами Буе говори да у Пећи има 2000 кућа са 7000-8000 становника, међу којима је добар  део православних Срба. Трговачка важност Пећи тога времена  огледала  се у томе што је Пећка патријаршија  имала преко  960 дућана. Готово у исто време кад и Буе, око 1838. године, и др. Милер помиње Пећ са 2400 кућа и 12000 становника.

Становништво се бавило и свиларством  и земљорадњом. најважнији пољски производи били су воће и дуван. По Милеру и Јукић помиње Пећ са 12000 становника. Иако је Пећ у турско време  била позната варош, ипак, према њеној величини, трговина се није могла развити због познате, велике и опште несигурности од Арбанаса овог краја „где су сви били јавни хајдуци“. Трговачки друмови су тада такође били опасни. Још у време Буеа требало је од Пећи до Скадра четири дана опасног путовања, што је илустративно, јер се раније тај пут прелазио за 16 сати.

Петовековној турској владавини дошао је крај 1912. године, у току Првог Балканског рата. након 1918. године Пећ је постао део Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Од 1931. године је био део Зетске бановине, а од 1945. године је ушао у састав Аутономне покрајине Косово и Метохија, у саставу Србије и СФРЈ. За културни и уметнички живот модерног доба у Пећи уочавамо враћање прекинутим традицијама домаћег модернизма, али и отварање  према савременим  традицијама у свету.