Историографија Осојана

(околина Истока)

Област призренског Подгора чине села која су некада насељавали углавном Срби, о чему сведоче њихови називи: Ђураковац, Србобран, Суви Лукавац, Жач, Осојане, Шаљиновица, Кош и Тучепо. Већина њих је настала у средњем  веку, у време успона државе Немањића, тако да за четири постоје записи са њиховим тадашњим називима. Ђураковац се називао Ђурбчиша, Кош Куш, Тучепо Тучеп, а старо име Шаљиновице било је Шајиновица.

Основно занимање становника у селима Подгора је земљорадња, а допуњава је сточарство. Села су смештена „уз воде“, поред  извора  или река, и подељена  на логоре, засеоке.  Они носе називе према оснивачу засеока.

Начин грађења и овом крају је специфичан, куће у селима Подгора грађене су на спрат, на бој, како се каже у народу и називају се куле. На првом боју налази се већа просторија у којој гори ватра, изба, а на другом су спаваће собе и друге просторије, ижене.

Према казивањима са играњем се почињало од Ускрса, иако данас не постоји посебна игра која се тада изводи, нити се сећају да је постојала. Од овог периода почињале су и сеоске славе, крста, потом светковање  Ђурђевдана, Духова, црквених празника  и велики сабори  од којих су најпознатији Илиндански, који се одржава у селу Кош, као и сабор на Преображење који се одржава у селу Будисавце.

Друштвени живот у овим селима је веома жив, тако да се мештани села у којима су обављена истраживања и данас често окупљају у различитим приликама. Осим славља и светковина, народ се овде окупљао и на рад, тако да су уобичајене биле мобе у време сетве, бербе, жетве, печења ракије, а уз рад се певало и играло. На мобе се позивало, обично тако што би послали дете да позове на мобу. Обичај је био да дете позове сељане речима: „Пратио ме тата, да пожуриш, већ је почело да се ради,“ или „волови вуку дреш“. 

Почетак мобе оглашаван је песмом девојака. Ако је моба сазвана да би се обавила жетва, певала се песма Поранило мило моје:

Поранило мило моје

Да покоси жито моје.

девојке стасале за удају би певале:

Жито коси, жито носи

Догодине да ме проси

По завршетку мобе, било да је жетва, косидба или сетва, долазило се домаћиновој кући и уз здравицу богомољу, којом су се домаћину саопштавале срдачне жеље, започињало је весеље. Почетак је означавала песма мушкараца:

Домаћине ове куће,

Дај ракије, ладне, вруће! 

девојке и жене би одговарале: 

Домаћице, води ред,

Неко пије, неко гледа. 

Домаћине, јел’ ти мило, 

Да се сада веселимо.

Ови последњи стих били су знак за почетак играња.

Први подаци о народним играма ове области могу се наћи у анкети Министарства просвете из 1948. године обављене под руководством  Оливере Младеновић. У истом срезу пописано је том приликом тридесет  два назива игара у осам села. најпопуларније  игре те године биле су црногорско  коло оро и окретне  игре танго, танц, валцер, волцерп. Уз њих се помињу Чачак, Врањанка, Двостранка, Цвето калушо, Игра пред бубњем, Ој мори траво зелена, Марино коло. Ова друга група игара представља основни играчки репертоар села у Подгору. Према подацима из анкете сазнаје се да се игра назива оро а окрети танац, као и да се највише играло на свадбама, после приредби и при прослављању државних празника. Играло се уз пратњу песме, дефа, којег су овде називали дефт, бубња, дудука, гајди, музике, тј. усне хармонике и хармонике.

Истраживањима обављеним  последњих година, у којима се разговарало са казивачима, утврђено је да се играчки репертоар у селима Подгора састоји од игара колања, Мариног кола, кола Чачак, Једноредна, Дворедна, Жикиног кола, Врањанке и кола Бела рада.

Игра на скуповима је почињала  најчешће уз пратњу песме, и то у одвојеним  колима за мушке и женске играче. Играчки образац  се састојао од три двочетвртинска такта, а облик игре био је затворено коло.

Песме уз игру су биле Ој, девојко,  Моја гара, чије ли те око вара и Ој, љубави, бог те клео, ко те први започео. Последњих година играње је почињало Мариним колом и то на исти начин. Момци би почињали  песмом  Мајка је Мару саветовала, а после дијалога  између  мушког и женског кола играло се уз инструментну пратњу, заједно у истом колу. Према казивањима  до половине века играло се уз пратњу дудука или фруле. После другог светског рата појављује се хармоника, а са њом и бас. Музика се плаћала, плаћао је коловођа „за себе и своје другове“ са којима поведе коло. држање у колу било је за руке или за рамена за мушкарце, када се играло уз пратњу песме, а у осталим играма су руке укрштене на леђима, када су играли момци и девојке, док су жене могле да држе играче и око струка. У селима 

Подгора је игра мушкараца различита од игре девојака и жена. Жене играју мирно, смерно, посматрачу се чини да кроз игру исказују неку врсту туге, чему доприноси  и испуштање дугих извика И! Мушка игра је живља, снажнија, али без украсних покрета и без заноса. Када се заиграју може се чути извикивање дугог С.