Историографија Ђаковице
Ђаковица је живописан град који се простире кроз равничарске области реке Јереника, средњовековног Рибника. У другој половини XIV века у југозападном делу Метохије, мало познати феудалац и господар Ђаковице, Јаков, био је војвода и вазал Вука Бранковића.
По њему је Ђаковица добила име, што знамо захваљујући сачуваним примерцима кованог новца са његовим именом, „Иаков”. Примерци ових кованица се налазе у народном музеју у Београду, музеју Косова у Приштини и у приватним збиркама.
Седам оригиналних примерка је пронађено 1928. године у селу Мало Бонанице, а још десетак примерака је пронађено 1965. године у Новом Брду.
Назив Ђаковице се среће у српским, турским и италијанским изворима. У турском опширном попису из 1485. године уписано је као „село Ђаковица“ са 67 домаћинстава, међу којима и домаћинство „попа сина Вукашина“.
Лична имена у том попису су сва српска, осим два арбанашка, „Крагуј, син Масара“ и „Ђон, син Геге“. У то време је Ђаковица са околином била богат крај, о чему сведочи и велико звоно из Ђаковице са натписом на грчком језику из 1458. године, које се сада налази у ризници манастира Високи Дечани
Од обнављања Пећке патријаршије до краја XVI века у Ђаковици је постојала српска црква као метох манастира Високи Дечани. Није искључено да је она постојала и раније, у време првог турског пописа 1485. године, када је у селу живео и свештеник син Вукашинов. Свакако да се налазила у српској махали која се тако звала све до 1945. године. У једној књизи дечанске ризнице је сачуван попис књига које су се 1834. године налазиле у њој: „Што има у Ђаковачкој цркви и мјеније: два Пентикостара – едан русиски, едан српски ; едан Триодпосни русиски; два Пролога русијска; едно Чудесно светои Богородици, едан Апостол русијски; едан Требеник русијски велики; едан минеј празднички; едан Минеј општи; едан Псалтир мали; еден Часослов; едан Соборник црбски; два Осмоглацника – едан русијски, едан србски.“
Данашња српска црква Успења Богородице налази се у српској улици број 6. То је мала, приземна, правоугаона грађевина, омалтерисана споља и изнутра. Југозападни угао цркве је горњим делом зидан у стилу оријенталног сталктитског украсног испуста. У дворишту цркве је зграда црквеног конака која представља леп примерак старе приземне куће из XIX века. Ту је и звоник подигнут у најновије време. Црква има вредну збирку икона и црквених предмета и сасуда из XVIII и XIX века на којима су бројни записи и натписи за проучавање српског језика овога краја. Међу иконама са уметничком вредношћу издваја се окована икона Успења Богородице из XVII века.
Седамдесетих и осамдесетих година XX века су истраживачи који су се бавили традиционалним песмама и играма су на различите начине спречавани да бораве у Ђаковици, а посебно у селима у њеној околини. Из тог разлога, упркос истраживачкој знатижељи, није забележенодовољно етнолошких података, као ни сведочанстава о Србима који су живели на овом простору под невероватним притисцима организованих група Албанаца. Упркос непрекидном застрашивању и материјалној штети они су истрајавали и пружали отпор све до 1999. године. Данас више нема Срба у Ђаковици и њеној околини, а једино место где их можемо наћи је Храм Пресвете Богородице.
Највише казивања о читавом крају, а посебно о традиционалним песмама, играма и о ношњи забележили смо од мати Теохтисте и мати Јоаникије, благих и честитих душа, а својим казивањима су много помогле и Баска и Нада, које су избегле из Призрена и нашле уточиште овде. У Великој Хочи смо нашли једну женску антерију из овог краја захваљујући дивној сарадњи са оцем Миленком и његовом великом труду. Прави чувари својих обичаја и традиције су чланови породице Бркић, Љубо и Станоје, као и Златка Накаламић и Ђорђе Столић са породицама. неизбрисиво сећање је оставила и бака Аница, њено весело казивање и неуморно певање. Тако је настала још једна кореографија инспирисана овим простором изузетне лепоте и незаборавним казивањима о њему.
Ово теренско претраживање је вршено у јесен 2011. године. Започето је у Великој Хочи, а екипу на терену су чинили Дражен Јевтић, Душица и Јанко Радосављевић, Вуко Лакушић и аутор.
