Историографија Гњиланског поморавља

Ова котлина лежи у источном делу Косова, између  планина  Скопске  Црне   Горе  са јужне и Жеговца и других мањих узвишења са северне стране. Кроз ову котлину протиче  Јужна Морава, коју народ овде зове  Морава.

Први подаци  који се  односе  на  постојање Гњилана датирају још из XIV века. Цар Стефан Душан Силни је посетио Ружицу, како се у то време звало Гњилане, око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши у центру града и тако занавек обележио ово српско место. У то време је у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен Свети кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у чувеном боју на Косову, супротставио исламском надирању, и покушавао да одбрани хришћанску Европу. Много касније, након српско-турског рата у XIX веку, Гњилане је несрећно потпало под турску власт. У то време је настала и чувена песма која најбоље осликава расположење српског живља „Ој, Гњилане, пуста варош, зар за тебе нема радост, дође Србин, па се врати, а Гњилане још да пати“. Гњиланци су се 1912. године напокон ослободили турске власти. Данас у Гњилану живи неколико десетина Срба, док је административни центар у селу Шилово.

Око десет хиљада Срба у гњиланској општини и даље опстаје, упркос притисцима албанског становништва и власти да се иселе, и то у селима Шилово, Будрига, Беривојце, Пасјане и Ропотово.

Српски народ са овог простора на специфичан начин успева да се одржи, мудро одабравши да свој циљ, да се задрже на простору који су насељавали,  култивисали и унапређивали још њихови дедови, остварују заједно са својом црквом. Они делују тако, што уче омладину да воли своју традицију. У томе су нарочито активни КУД „Радомир Поповић” и „Симонида“ из Ранилуга, као и остала друштва која дају пун допринос на очувању српске културне баштине.

Посебно треба рећи да је овај крај сачувао локалну традицију одевања, тако да се и данас носе народне ношње, нарочито  на светковинама,  а на свадбама су неизоставни  део младине спреме.

Гњилане одувек карактерише  специфична естетика. Како народна ношња, тако иархитектура овог краја показује склоности ка „кићењу“ и живописним украсима са много боја, али складно и без претеривања. Као и у животу и украшавању предмета, и народне  игре и песме гњиланског живља карактеришу се изобиљем  и шаренилом. 

У игри гњиланског краја преовлађују ситни кораци који чине елемент украса у оквиру умерене и смерне игре уздржаног стила, по чему се овај крај може упоредити са Приштином. У Гњилану и околини се примећује јасна диференцијација мушких и женских игара, при чему се у мушким колима може приметити нешто већа слобода покрета, док засебна женска кола приказују девојке као нешто најсмерније што се замислити може.